Izvor: Politika, 04.Okt.2010, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sećanje: Dragan Sakan
Vrlo je teško započeti nekrolog o nekome za koga je teško prihvatiti da više nije živ. Moram da priznam da sam očekivao da Saki i ovu bitku dobije i da se opet pojavi u Hilandarskoj, sa nekim novim projektom, sa nekom novom idejom. To mi je nekako bilo normalno za njega.
Upoznao sam ga pre 25 godina u podrumčetu „Borbe”, gde je sedeo u zadimljenoj prostoriji, čudno skvrčen na stolici, u oblacima dima i šarenom „lakosta” džemperu. Iako su mu se mnogi podsmevali i pravili >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << šale na njegov račun, već je čvrsto verovao u ono što je radio. A to je, tada, bila čista jeres. Verovao je u svoju profesiju, u kreativnost, u ideje, u istrajnost i ostvarivanje snova.
Imao je čudesnu istrajnost i moć da i druge ubedi u to. I mene je ubedio – u početku kao poznanik, kasnije kao direktor u Studio marketingu Delo, a kasnije kao partner i prijatelj u agenciji Saatchi.
Taj period je definitivno promenio čitavu reklamnu scenu na prostorima bivše Jugoslavije. Uveli smo nešto novo, neobično, postali priznati članovi društva, stotine ljudi uveli u profesiju. Teško je naći neko značajnije ime u svim zemljama u okruženju, koji nije počeo svoju karijeru u tom čuvenom Sačiju, nekoga ko nije neke stvari naučio od njega.
Sakiju je reklama bila život i totalno posvećenje. On je bio jedan od onih koji bi uveče legao, a ujutru se budio sa mišlju o poslu, kreativnosti, novim idejama.
Mi smo uspeli da našu saradnju i partnerstvo završimo na jedan dosta redak i neuobičajen način u ovim krajevima – u prijateljstvu i međusobnom uvažavanju. Nakon toga, redovno smo se viđali, ali ne tako često. Uvek mi je bilo zadovoljstvo da čujem neku novu ideju koja ga je opsedala, da popričamo o starim dobrim vremenima i da se nasmejemo na neke od stvari koje su nam se događale. Došli smo do toga da mi je, pre par godina, rekao da shvata da sam mu godinama bio najveći prijatelj. Lepo je to bilo čuti.
Saki je mrzeo lekare. Nije dopuštao nikome, a pogotovo svojim najbližim, da mu bilo šta kažu o zanemarivanju svog zdravlja. Imao sam utisak da sebi nije dozvoljavao da se razboli, imao je još toliko toga da uradi.
On je bio i medicinski fenomen. Njegov mozak je kontrolisao njegovo telo, ne dajući mu da reaguje na neke stvari od kojih bi drugi ljudi odavno bili mrtvi. I kada ga je udar pogodio baš tu, sve je počelo da otkazuje.
Svima će nam biti teško bez Sakija. Najteže njegovim najbližima – Maci, Žarku i Lakiju, njegovoj majci i bratu, ali i Tetki, Štajku, brojnim prijateljima, njegovim kolegama. Nedostajaće i svima onima kojima je bio i ostao inspiracija, učitelj, mentor, a takvih je mnogo, ovde i u inostranstvu.
Za svojih 60 godina, uradio je mnogo. Imao je planove za još više. Ostavio nam je veliku prazninu, koju će biti nemoguće popuniti.
Za života je postao legenda. A sada je legenda otišla u legendu.
Neka mu je večna slava i hvala.
Ivan Stanković
objavljeno: 05/10/2010
