Izvor: Politika, 25.Jan.2014, 22:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sećam se samo nasmejanih lica
„Maratonce” sam pisao dve godine po podstanarskim sobama kao tragediju jednog mladog čoveka, prisiljenog da se bavi pogrebnim poslovima u familiji metuzalema Scena iz filma „Maratonci trče počasni krug”
Osećanje prolaznosti daje vam za pravo da se nasmejete i kad vam nije do smeha. Ne volim depresivne, teške, katastrofične knjige,ni ljude koji vam pričaju priče o životu kao patnji, nesreći i neizbežnoj tragediji. Što reče jedan junak dragog pisca i plemenitog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << lekara, Antona Pavloviča Čehova, u priči o seoskom mudracu koji je retko govorio, ali kada bi nešto rekao, onda se to pamtilo: Kad je velika i hladna zima, dobro je obući nešto toplo.
Grad moje mladosti ostao je negde u daljini. On danas za mene postoji samo u sećanju; izbrisan je iz stvarnog sveta i do njega ne vodi nijedan običan put; do moje kuće u Masarikovoj ulici dolazim samo sećanjem na ljude koje sam voleo i kojih odavno nema.
U sećanju sam sačuvao knjige, filmove, radio–drame četvrtkom uveče, u pola devet.
Kažu da su najbolje radio–drame napisane u Nemačkoj i da su bile izuzetno popularne među mnogima koji su oslepelitokom silnog bombardovanja Nemačke pri kraju rata koji su danas dobili, sećanja na čudne ljude neverovatnih sudbina, na bioskopske predstave s mirnim likom Bastera Kitona i srušenim dostojanstvom Stanlija i Olija, zbog kojih su me jednom izveli iz bioskopa jer sam se zacenio od smeha.
Voleo sam da se smejem i da plačem nasmejan.
Kad se sećam ljudi kojih više nema, sećam se samo onih koji se svima osmehuju, koji su kroz život išli sa osmehom kao sa ordenom na reveru svečanog odela. Mrzovoljne, teške, gorke i depresivne ne želim da sretnem ni u sećanju.
***
Kao došljak u velikom gradu, koji je plašio ljude iz provincije pričama o porocima opasnim po život, s poznavanjem samo nekoliko čuvenih zgrada, jedne tvrđave i Zoološkog vrta, nisam imao izbora; morao sam da „uspem” da bih preživeo. Morao sam da radim više i bolje od „rođenih Beograđana” kojima je ta titula često bila najveći uspeh u životu.
Morao sam na konkursu za radio–dramu da dobijem bar otkup, koji je tih godina bio ravan jednogodišnjem studentskom kreditu od koga sam živeo dok se politika nije umešala u moj život i ukinula mi i to malo para zaškolovanje.
I sve to što sam „morao” ne bi značilo ništa da sa sobom nisam poneo jednu torbu kao opomenu da je u njoj sve što imam i glavu prepunu priča, ispovesti ljudi s periferije za koje država nije bilazainteresovana. Verovao sam da ću poneku sudbinsku priču napisati kao dramu ili filmski scenario, dva najvažnija predmeta na Odseku dramaturgije. Najvažnija za mene, naravno.
Sećajući se grada i ulica detinjstva, kojima sam protrčao zagledan u nebo, po kojem su leteli moji golubovi, sa osmehom za „strašne” događaje i tugom kad se uništava i nestaje nešto lepo i vredno, napisao sam prvu dramu za pozorište – Maratonci trče počasni krug.
Pisao sam je dve godine po podstanarskim sobama kao tragediju jednog mladog čoveka, prisiljenog da se bavi pogrebnim poslovima u familiji metuzalema.
Pisao sam je kao sopstveno osećanje nemoći i želje da napustim „pogrebnu državu”. Kad sam je pročitao kao završni rad na trećoj godini studija, ispostavilo se da je reč o komediji, da sam se od užasa branio smehom, ironijom, cinizmom i crnim humorom; crnim kao moja osećanja tih godina, u takvoj državi.
U istoj kalendarskoj godini, kao student Akademije, doživeo sam izvođenje dve drame na sceni čuvenog Ateljea 212. Odgledao sam Maratonce i Radovana u sjajnom izvođenju glumaca koji su danas mitska imena srpskog pozorišta.
***
A samo dve godine ranije, u već pomenutoj nemaštini, jadu, bedi i depresiji, razmišljao sam da napustim neizvesno školovanje i da započnem neki sigurniji i ozbiljniji posao. Jedan rođak me je pozvao da dođem u Čikago, gde je već uveliko radio po dvadeset sati dnevno. I ozbiljno zarađivao.
U Čikago nisam otišao, ali sam tamo poslao Džordža – heroja Radovanove televizijske serije, koga je on – Radovan – „obožavao do imbecilnosti”. Džordž je za Radovana sve ono što došljaci po soliterima nisu uspeli da ostvare; došli su u veliki grad iz Zavičaja ponoćnim vozom, ali im je srce, uvijeno u košuljicu duše, ostalo u kući s majkom na pragu, koja je nalik na staricu iz pesme Vojislava Ilića U poznu jesen.
A Džordž je bio moj komšija iz detinjstva, ozbiljan mitoman i sitan kriminalac, koji je pričao neverovatne priče o svom „radu” u inostranstvu. U podzemlje je ušao tako što je u jednoj mračnoj ulici Minhena podigao šaht; spustio se metalnim merdevinama do hodnika koji ga je odveo u kancelariju šefa mafije. Posle kraće i vratolomne vožnje postao mu je šofer. Vozio je najbrža kola na svetu. Često je u krivinama – kad bi se naglo okrenuo bežeći pred poterom „švapske policije” – video zadnje tablice sopstvenih kola.
Džordž – Đorđe S – bio je stariji od nas taman toliko da niko nije smeo da posumnja u njegove priče, ispričane i odigrane u dvorištu Internata Učiteljske škole, obično leti, tokom raspusta, u neke pozne sate.
Da li mu se iko ikada smejao dok je pričao i glumio?
Bio bi to poslednji smeh u našem već i onako neveselom gradu.
A mnogo je teže čoveku kad ne sme da se smeje, nego čoveku koji ne sme da plače.
* nastavak teksta iz jučerašnjeg Kulturnog dodatka. Slede još dva dela sutra i prekosutra na ovim stranama
Dušan Kovačević
objavljeno: 26.01.2014
