Izvor: Politika, 30.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Scenski vatromet u Berlinu
Režiser Nikolas Šteman govori za "Politiku" o saradnji sa Elfride Jelinek i svojoj najnovijoj predstavi "Ulrike Marija Stjuart"
Specijalno za "Politiku"
Berlin – U Berlinu je i ove godine tokom maja meseca održan jedan od najznačajnijih pozorišnih festivala u Evropi, Theatertrefen 07, na kojem smo videli deset najboljih prošlosezonskih predstava na nemačkom jeziku. Ove godine žiri je izabrao izvedbe iz Hamburga, Bazela, Minhena, Vajmara, Beča, Ciriha i Berlina. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Selekciju su činila klasična dela Eshila, Marloa, Molijera, Getea, Sartra ali i novi komadi Elfride Jelinek i Jasmine Reze. Pored glavnog programa održana su i javna čitanja novih svetskih dramskih stvaralaca, dramske radionice, internacionalni forumi i javne diskusije.
Festival su otvorile politički angažovane predstave "Talija teatra" iz Hamburga – Sartrove "Prljave ruke" u režiji Andreasa Krigenburga i svetska premijera komada "Ulrike Marija Stjuart" nobelovke Jelinek u režiji Nikolasa Štemana. Elfride se u novoj drami bavi nemačkom istorijom – govori o delovanju terorističke grupe RAF, o političkom angažovanju, o duhovima kojih se ne možemo otarasiti. Drama projektuje sukob dve heroine ovog pokreta – Ulrike Majnhof i Gudrun Enslin – na žensku dinamiku likova Marije i Elizabete u Šilerovoj "Mariji Stjuart".
Sve to, u Štemanovoj se režiji pretvara u scenski vatromet (podsećamo da je Šteman oduševio publiku i žiri 36. Bitefa svojim viđenjem Šekspirovog "Hamleta") koji je miks različitih pozorišnih stilova, muzike, zabave, vodenih bombi koje se bacaju u publiku, pištolja koji prskaju vodu... Kritika kaže da je više revolucije teško zamislivo u nemačkoj savremenoj kulturi zabave.
Već ste režirali drame Elfride Jelinek – "Rad" i "Vavilon". Autorka je insistirala da baš Vi radite njen nov komad. Šta Vas je privuklo ovoj drami?
Iskreno, prvo sam pomislio da ne bih mogao da radim ovaj tekst jer je u pitanju gotova, razrešena priča, i nije mi bilo jasno zašto je opet otvarati. Uostalom, ako bi neko želeo da piše o levičarima (mada su oni otežavali posao RAF-u, prim. A. J.), mogao bi da piše o Šrederu i Fišeru, o bivšim pacifistima, šezdesetosmašima koji su opstali na političkoj sceni i pri tom se odlučili da krenu u rat, da učestvuju u NATO operacijama... Bio mi je interesantan fenomen protesta tj. kako čovek može nešto da izmeni. On se sreće sa masom problema i ne zna kako da se postavi, hteo sam da istražim mogućnosti protivljenja. Sve revolucije su bile ugušene, nijedna nije dovela do promena. Svet sistematski ide lošem i mi vidimo koliko malo možemo da promenimo, njega vodi princip kapitalizma a u nama se javlja osećaj rezignacije. Hladni rat jeste iza nas a teror opet postoji ali na drugom mestu.
Ali, Jelinek prvenstveno interesuje RAF?
RAF fascinira jer su prešli granice i, premda postoji odbojnost prema njihovim metodima, javlja se i zavist prema njihovoj smelosti. Oni su govorili da je vreme govora i igranja za nama i da se računa samo delo. Mene je zainteresovalo zašto čovek više ne čini dela već ih simulira. Ali skok u teror je glupost. Zato sam problematizovao i motiv agresije protiv gluposti.
Iako autorka karikira fenomen ličnosti Ulrike, ipak saosećamo sa njom?
Jelinek dovodi mitos u pitanje, ironizira ga, pa i same figure, a saosećanje sa glavnom junakinjom je poput obrade lika Hitlera u blokbasterima. On nas ne interesuje kao politička figura već kao istorijska beštija. Ulrike jeste monstruozna ali proizvodi i tragično. Ona strada u borbi protiv svetske nepravde, odlučuje da sve napusti, da ode u podzemlje i sve za sobom ostavi. Ulrike ima ljudskog u sebi, za razliku od Gudrun ona se nije odrekla ljudi, ona je moralna pobednica kao i Marija Stjuart. Drugo je što je jedini izlaz iz predrasuda građanskog društva videla u organizovanju terorističke grupe. U pozorištu se dugo bavim problemom da li postoji pravedan rat, i da li ima opravdanih ubistava.
Kako ste uspeli da se izborite sa dugim tiradama dramskog teksta tj. da ih učinite scenskim?
Važno je da me je autorka podržavala da uradim šta god želim. A prvo želim da sve što radim uklopim u savremeni način života i da svojim viđenjem zabavim gledaoca. U toku priprema eksperimentisali smo sa različitim oblicima teatra, uključio sam i kabare i savremeni teatar poput Milerovog, i još mnogo toga. Čini mi se da sam time prevazišao nesceničnost drame.
Kada su pitali Jelinek šta je povezuje sa Vama, rekla je da je to što u svojim predstavama muzikom prikazujete društvene prilike...
Muzikalnost u ovom komadu je muzikalnost misli, ona prikazuje kako je tekst razvijan. A ako bih se u radu oslonio samo na logiku i političke stavove ostao bih na površini komada. Nas dvoje povezuje i sklonost ka ironiji, volim skoro agresivni humor u njenim komadima. Zapravo, taj humor uvek prvo čitam. Međutim, na kraju dela ostaje umor zbog nabijenosti događaja i emocija, ostaje praznina, odsustvo moralnog saveta i tuga zbog toga. I sve se svodi na stalno pitanje ko sam ja, šta činim i da li činim.
I, neizbežno pitanje: nastavljate li svoju saradnju sa Elfride Jelinek?
Njene tekstove počinjem da shvatam tek nekoliko meseci posle čitanja. I kad god završim sa radom na njenoj drami mislim da nikada ništa više neću raditi. Eto i to nam je zajedničko – ona uvek kaže da više ništa neće pisati a ja da neću više režirati.
Aleksandra Jakšić
[objavljeno: 30.05.2007.]
