Izvor: Blic, 22.Mar.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Savršeno samoubistvo?
Savršeno samoubistvo?
Smrt koja je danima bila u centru izuzetne pažnje svetske i domaće javnosti, kao lakmusova hartija, pokazala je odnos prema tom, posle rađanja, najvažnijem trenutku čovekovog života.
Sa kolikim patrijarhalnim strahopoštovanjem se kod nas na Balkanu doživljava smrt, pokazuje niz gestova jednog dela naše javnosti povodom smrti ličnosti koja ni sadašnja ni buduća ocena njegove uloge, ma koliko ona bude negativna, pošto nam se, nažalost, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << desila, neće izbaciti sa stranica istorije Srbije i Balkana.
A dugo će se raspravljati, ne samo u feljtonima, pisanim sa rukama u džepovima, već i u istorijskim knjigama, da li je reč o savršenom ubistvu, prirodnoj smrti u prisustvu vlasti ili savršenom samoubistvu (za ovu priliku predlažem ovu novu sintagmu), samoubistvo koje niko ne može da utvrdi tako je savršeno. Baš kao i neotkriveni put tajnovitog leka do doskora najčuvenijeg i najskupljeg zatvorenika na svetu.
Najkarakterističniji gest je potpisivanje čitulje u spomen Slobodana Miloševića Ante Gotovine, koji su nesumnjivo bili na raznim stranama barikade, ali u istoj zatvorskoj jedinici. Smrt je u glavi generala izbrisala činjenicu da su njih dvojica optuženi da su uzrokovali smrt pripadnika drugog naroda. Iz toga proizlazi da preživeli neprijatelj poštuje smrt koju nije izazvao, a to što je izazvao smrt njegovih sunarodnika, to je za njega druga priča. Malo čudna logika, ali rat i zločini upravo proizlaze iz pogrešne logike.
S drugim stanovištem stoje oni koji su objavili čitulju za žrtvama slavnog pokojnika i koji smrt, za razliku od prava, ne smatraju činjenicom koja ikoga oslobađa moralne krivice.
Sahraniti ili ne sahraniti neprijatelja, dozvoliti ili ne dozvoliti sahranu neprijatelja uz uobičajeni ritual, stara je evropska tema, ugrađena i u helenski najstariji mit Evrope. Antigona je herojina tog mita i prvih evropskih tragedija jer je, uprkos zabrani, sahranila prema važećim ritualima svog brata Polinika, umesto da se mrtvo telo prepusti lešinarima po naredbi tebanskog tiranina Kreonta. Taj mit je svim Evropljanima neka vrsta kolektivno nesvesnog nasleđa, ako pak nije stečen sindrom, čak i kad se ne radi o Poliniku i Etioklu. Ali u ovom slučaju se ne radi ni o uzvišenoj Antigoni.
