Izvor: Politika, 07.Jan.2011, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Saradnici sunca“ se ponovo rađaju
Da li je neko iz UKS pisce za decu konsultovao onda kada je odlučivao da se ustanovi nagrada za književnost za decu koja je ponela ime – Mihaila Ćupovića. Više od polovine pisaca, pod uslovom da nisu Zlatiborci, nema pojma ko je dotični. Da tu nagradu dodeljuje biblioteka iz Čajetine, to bi bilo normalno, ali nacionalno udruženje pisaca... Kako se niko nije setio Dragana Lukića?
Priznajem da me je iznenadio tekst Saradnici sunca iz pera Ljubivoja Ršumovića, objavljen >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u novogodišnjem broj „Politikinog“ dodatka Kultura – umetnost – nauka, jer umesto da se u prazničnom broju kaže nešto afirmativno o literaturi za decu, ona je prikazana u prilično ružnom svetlu. Sve izrečeno trebalo je da ide u prilog osnovnoj tezi, a ona je da se „spreči osnivanje“ nekog, eventualnog, udruženja pisaca za decu. Verovatno se ne bih laćao tastature i zamerao bardu našeg pesništva za decu, jer to nije nimalo prijatno, da ne moram da demantujem neke neistine izrečene u tekstu, a u vezi s pominjanjem kuće na čijem se čelu nalazim.
Pre svega, nejasno je otkud informacija da se Zmajeve dečje igre „pridružuju predlogu“ da se pomenuto udruženje osnuje, kada one o tome nikada nisu ni raspravljale, niti su se o tome izjašnjavale. Čak ni ja lično nisam bio za osnivanje udruženja pisaca za decu, tako da zabune nije moglo biti, da li je to moj stav ili stav Igara.
Ideja o osnivanju tog udruženja krčka se već neko vreme, ali ne u glavama „invalidske vrste pisaca“, niti „penzionisanih policajaca i vojnih lica“, već onih kojima je dojadilo da sede u istom „čoporu“ sa njima. Kad smo već kod toga možemo se s pravom upitati, otkud toliko skribomana i epigona u cehovskoj organizaciji pisaca? Ko ih je u to udruženje primio? Tačno je da se, ne samo danas nego u poslednjih dvadeset godina, u Srbiji štampa veliki broj bezvrednih, sadržinski glupih, pa i štetnih knjiga domaćih autora, a o stranim i da ne govorim. To je valjda tranzicijska neminovnost. Međutim, ako bismo pogledali klapne i zadnje korice tih knjiga neprijatno bismo se iznenadili kad bismo videli koja ih sve zvučna imena preporučuju i potpisuju kao recenzenti.
Činjenica da su „srpski pisci za decu već članovi Udruženja književnika ili Književnog društva“ stoji, ali konstatacija da je „teško naslutiti koja bi oni prava i privilegije dobili u novom udruženju, a koja nemaju u već postojećim“, ne stoji. Najelementarnija stvar je da ih neko, kod donošenja odluka, kao članove konsultuje o stvarima koje se tiču njih ili žanra kojim se bave. Pretpostavljam da to niko iz Udruženja književnika Srbije nije učinio onda kada je odlučivao da se ustanovi nagrada za književnost za decu koja je ponela ime – Mihaila Ćupovića.
Napravite anketu među piscima pa ćete videti da više od polovine, pod uslovom da nisu Zlatiborci, nema pojma ko je dotični. Ne sumnjam da je bio sjajan čovek, omiljen među svojim zemljacima, ali on je zavičajni pesnik i ni jedna od njegove četiri knjige za decu nije dobacila dalje od Užica. Da tu nagradu dodeljuje biblioteka iz Čajetine, to bi bilo normalno, ali nacionalno udruženje pisaca... Kako se niko nije setio Dragana Lukića? Dalo bi se nabrojati još sijaset drugih imena pisaca koji su ostavili mnogo dublji trag u srpskoj literaturi za decu nego Mihailo Ćupović. Ovako, učinjena je medveđa usluga i literaturi, i njemu, odnosno porodici, a i samoj nagradi.
Što se tiče privilegija, godio bi barem delić onoga što su uživale naše kolege rođene između dva svetska rata. Tamo gde je po Radoviću „jedan ciklus poezije za decu završen, i to slavno. Od Zmaja do Ršumovića“ nije nastao potop. Stasale su i stasavaju nove snage koji ne moraju da dele iste ideje i iste vrednosti sa piscima iz lektire. Tako je to oduvek bilo. Ali, osim dobrog uhljebljenja, sinekura i nacionalnih penzija, ostalo je još mnogo toga čime bi se zadovoljila generacija pisaca rođenih između pedeset i neke i sedamdeset i neke. Oni samo traže svoje mesto pod suncem: ovim, Radovićevim ili onim tuđeg neba, svejedno, ali pri tom žele da govore u svoje ime, da dele sudbinu svojih reči i svog dela. Ako misle da je rešenje njihovih problema u Udruženju pisaca za decu, neka ga osnivaju. Ponavljam, ja ne mislim da je to dobro rešenje i da će time nešto dobiti, ali mi pri tom ne pada na pamet da pozivam ikog da ih u tome spreči. Na kraju krajeva, ko je taj ko to može da učini?
Pomalo strahujem od vremena u kome živimo i u kome ništa osim proklamovanog nema alternativu. Po tome ispada da ni akademija „Saradnici sunca” nema alternativu. O toj Radovićevoj ideji, sa Ršumovićevim aneksima, slušamo već godinama. Prošlo je četvrt veka kako Radovića više nema među nama, a priča o „institutu za proučavanje fenomena detinjstva“ nije se pomerila s mrtve tačke. Plašim se i da neće, jer sama formulacija: „pa da predložimo da se osnuje Akademija saradnici sunca“ je diskutabilna. Kome to treba da predložimo i ko je taj ko treba da osnuje tu akademiju? Država? Sumnjam, jer ona se polako odriče i onih institucija koje već postoje. Mi se već nalazimo u poziciji da moramo da branimo institucije kulture od institucija sistema. Pa ko onda drugi?
Svako ima pravo na svoj san, ali ako želi da ga dosanja i pretvori u javu moraće to sam. Niko više ni za čiju ideju neće da izgara, ma kako ona bila dobra. Možda pomenuta, a usput i izvređana literarna družina, ali ne pisaca sa posebnim potrebama, nego najobičnijim ljudskim, svoj „separatizam“ gradi na nekim već viđenim pozitivnim iskustvima; tek oni su voljni da se bore za svoja autorska prava, svoje knjige, svoje čitaoce i svoju egzistenciju.
Pa ako je ta literatura „prosečna, trivijalna i loša“, biće to njihov krah i kraj. Čemu onda žal, kad oni ionako nikada ne bi mogli biti „Saradnici sunca”. Sve u svemu, te dve stvari jedna drugu ne isključuju i ne dovode u pitanje. Zato i ne razumem otkud ta panika i poziv na bojkot jedne još neosnovane grupe građana, nevladine organizacije ili fondacije, kakogod bilo, kakvih je na stotine samo u Beogradu, a za čije osnivanje je dovoljna saglasnost troje ljudi, koji ne moraju biti ni punoletni. Toliko o tome koliko su ta udruženja uticajna i moćna.
A „reći popu da je pop, a bobu da je bob“, nije uvek čin hrabrosti, nego poštenja. E sad, koliko je ono kod nas na ceni mogli bismo uskoro da vidimo; kao i ko je sve spreman tu cenu da plati?
Pop D. Đurđev
objavljeno: 08.01.2011.
