Izvor: Politika, 14.Jan.2011, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Saradnici sunca – carskim rezom
Ja sam godinama tražio od Pop D. Đurđeva da pozove „pisce iz lektire“, i sa nama porazgovara o jednoj jedinoj temi: Kako unaprediti rad ZDI? Obećavao je, nije održavao obećanja
Mene nije iznenadio tekst „Saradnici sunca se ponovo rađaju“, jer sam ga ja izmamio iz „tastature“ Pop D. Đurđeva, direktora Zmajevih dečjih igara. Nekim kolegama sam tekst poslao elektronskom poštom, i oni su meni svoje mišljenje tako poslali. Neke sam usmeno pitao šta misle, da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << li da otvaram temu osnivanja udruženja pisaca za decu, pa sam dobio i njihove odgovore. A sasvim u skladu sa svojim domaćim seljačkim vaspitanjem, ugrađenim u tokove moderne mangupske demokratije, ponudio sam svoje stavove i javnosti, objavljujući ih u „Politici”.
Kolega Đurđev se odnekud našao pogođenim.
Meni jeste bio cilj da malo razbudim svesti i savesti, da izmamim argumente za trezveno promišljanje o statusu stvaralaštva za decu u Srbiji, a ne nikako da „prikazujem literaturu za decu u prilično ružnom svetlu“. Da pozovem kolege na ustanak, da sačuvamo autoritet stvaralaštva za decu koji su nam obezbedili Vučo, Desanka, Ćopić, Radović, Lukić, Antić... Da damo krila mladima, obdarenima, da uzlete. Dakle, ništa pro domo sua, jer ja sam svoje odguslao, nego upravo zbog onih rođenih „između pedeset i neke i sedamdeset i neke“, koje Đurđev brani od Radovića i mene.
Ali da krenemo od početka.
Đurđev piše: „Nejasno je otkud informacija da se Zmajeve dečje igre pridružuju predlogu da se pomenuto udruženje osnuje...“ „Čak ni ja lično nisam bio za osnivanje udruženja pisaca za decu...“ „Ideja o osnivanju tog udruženja krčka se već neko vreme...“ Dakle, iz ovih izvoda se lepo čita da nije „nejasno“, nego ne može biti jasnije otkud ta ideja. Kad se već „krčkala“ neko vreme zašto Zmajeve dečje igre (u daljem tekstu ZDI), ili Pop Đurđev lično, ili ti mladi pisci „kojima je dosadilo...“ nisu javno o tome progovorili, nego je to morao da uradi Ršum, „starac Fočo od stotinu ljeta“? Da ne zaboravimo da bi ZDI, kao institucija, morale da se pozabave ovakvim problemima, dilemama i temama, sudbonosnim za stvaraoce i stvaralaštvo za decu. Umesto da prednjače, one kaskaju za problemima i dilemama! A istina govori da se pravi uspeh ne postiže otaljavanjem problema i dilema nego korišćenjem novih ideja i šansi!
U ime te istine ja sam godinama tražio od Pop D. Đurđeva da pozove „pisce iz lektire“ (moj tadašnji izraz za D. Maksimović, D. Radovića, D. Lukića, M. Alečković, M. Danojlića, D. Erića, LJ. Ršumovića...) i sa nama porazgovara o jednoj jedinoj temi: Kako unaprediti rad ZDI? Obećavao je, nije održavao obećanja i dogurao je da se sad sprda sa „piscima iz lektire“ trpajući ih u nekakav izmišljeni sukob sa „novim snagama koje su stasale i stasavaju...“ Nije svestan da to vodi u nove nevolje. Zaboravlja da najveće nesreće nisu nastajale iz sukoba pravde i nepravde, nego iz sukoba dve pravde! Podmeće da „kolege rođene između dva svetska rata“ imaju „dobro uhljebljenje, sinekure i nacionalne penzije...“ I još „mnogo toga“ što nemaju „rođeni između pedeset i neke i sedamdeset i neke“. Žalosna insinuacija, da nije smešna! Prevideo je, recimo, da bi „nove snage“ dobile „nacionalne penzije“ moraju prvo da budu penzioneri, sa godinama staža ili godinama života!
A onda nam se servira priča o nagradi Udruženja književnika Srbije koja nosi ime Mihaila Ćupovića, za koju prvi put čujem! Ja već godinama nisam član UKS i o tome pojma nemam. Pitam se zašto P. D. Đ. pominje tu nagradu? Onda mi on sam daje odgovor: „Napravite anketu među piscima pa ćete videti da više od polovine, pod uslovom da nisu Zlatiborci, nemaju pojma ko je dotični...“ Ko maca oko vrele kaše, P. D. Đ. nagoveštava da je to neka moja „ujdurma i zvrčka“, jer sam i ja Zlatiborac!
Inače, u većem delu svog teksta Pop D. Đurđev se slaže sa mnom: „Otkud toliko skribomana i epigona u cehovskoj organizaciji pisaca...“ „Niko više ni za čiju ideju neće da izgara, ma kako ona bila dobra...“ „Svako ima pravo na svoj san, ali ako želi da ga dosanja i pretvori u javu moraće to sam...“ Posle ove rečenice sećanje me odvede u sedamdesete godine, kada se rodila ideja o Institutu koji bi se bavio fenomenima i tajnama detinjstva, koji bi se zvao ZMAJ i nalazio se u Novom Sadu. U to vreme direktor ZDI bio je Draško Ređep i podržao je svesrdno ideju. ZDI bi bile i ostale manifestacioni deo Instituta, koji bi izrastao u naučnu ustanovu. Čak su i neke pare obezbeđene tada za tu ideju. A onda se dogodilo da su ZDI objavile knjigu Miće Danojlića „Ovde potok, onde cvet“, koju su politički i borački jurišnici napali i primorali ZDI da uništi svoje izdanje. D. Radović, B. Ćosić, B. Crnčević. M. Danojlić i ja prestali smo da dolazimo na ZDI. Ova četvorica pre mene nikad više nisu, ali ja sam posle 15 godina počeo dolaziti, jer sam dobio obećanje da će se ZDI izviniti deci i M. Danojliću za ono što su učinile. Nisu ispunile obećanje, pa mene ponovo nema na ZDI. Toliko o „hrabrosti i poštenju“ koje P. D. Đ. pominje na kraju svog teksta. Doduše, on hrabrost i poštenje pominje povodom moje (narodne) izreke „reći popu da je pop, a bobu da je bob“, umislivši da narodna izreka govori o njemu („pop“), poredeći ga sa sunđerom iz crtaća („bob“), što ne može ni u snu da se dovede u vezu.
Što se tiče Saradnika sunca i Akademije koja bi se tako zvala, to je ideja koja se oslanja na onu davnu ideju o Institutu! Ona se još „krčka“ i jasno je da je to moj (i ne samo moj) davnašnji san, ali od koga ne odustajem i voleo bih da ga ostvarimo zajedno: Zmajeve dečje igre, nove snage i pisci iz lektire! Naravno, uz neophodnu, famoznu „političku volju“!
A ako to, iz bilo kog razloga, ne bude moglo, Bog će pomoći pa ću ga ostvariti sam, pre ili posle mog preseljenja u večna lovišta!
Ljubivoje Ršumović
objavljeno: 15.01.2011.
