Izvor: Politika, 21.Jan.2011, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Saradnici Sunca – spontani pobačaj
Ispade da je i Milovan Danojlić oprostio ZDI to što se neko u njihovo ime ogrešio o njega, ali da Ljubivoje Ršumović ne može. Njegovo je pravo da u svakoj priči o ZDI, glavna tema izlaganja bude ta mračna epizoda. Nije, međutim, lepo da se naš prljav veš širi pred strancima, kao što je to činjeno u okviru nekakvog razgovora na švedskom štandu
Na sunčanoj strani prošlonedeljnog Politikinog dodatka za kulturu, umetnost i nauku, izgrejao je novi tekst Ljubivoja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ršumovića, Saradnici Sunca – carskim rezom, kao odgovor na moj komentar iz prošlog broja. Ako smo već prećutno usvojili tu ginekološko-akušersku terminologiju u naslovima naših saopštenja za javnost, onda je gornja dijagnoza, nažalost, najbliža realnom ishodu.
Uvodni tekst, uz naglašenu dozu patetike i ironije ne nudi ništa osim priznanja kako je namera da se od mene „izmami” tekst na zadatu temu postojala i očito smišljena tako da bi posle „starac Fočo” mogao da me optuži za početak bune protiv dahija.
Dalje, kad se Ršumović dotakne omiljene teme – Zmajevih dečjih igara, stvari stoje drugačije. Iako je meni, priznajem, jasno otkud (dez)informacija „da se Zmajeve dečje igre pridružuju predlogu da se pomenuto udruženje osnuje”, sledi prilično smušeno objašnjenje koje se svodi na to da one svakako jesu umešane u sve to, a ako ipak nisu, tim gore, jer su, po prirodi stvari, „morale da se pozabave ovim problemom”. Pa sad, jesmo li ili nismo? A šta je zadatak ZDI kao institucije, to piše u njihovom Statutu. Briga o statusu, materijalnom položaju pisaca i slično, nije u opisu poslova ZDI, jer to je oduvek bila i biće stvar cehovske organizacije i sindikata, koga, valjda, pisci ni nemaju. Analogno ovom, da li se, na primer, Sterijino pozorje bavi problemom statusa i materijalnog položaja glumaca, reditelja, dramskih pisaca...? Ne, a i zašto bi!?
Unapređenje rada ZDI jeste interes svih, ali poseban samit „pisaca iz lektire” ne mislim da bi doneo bogzna šta novo. Imena ponuđenih sagovornika su za svaki respekt, ali ne vidim kakvim bi me konstruktivnim predlogom mogli iznenaditi D. Maksimović i D. Radović, koji su upokojeni davno pre mog dolaska u ZDI; M. Danojlić, koji je bio u bojkotu (ali njemu ćemo se vratiti kasnije); D. Lukić i M. Alečković, koji su bili u upravljačkim strukturama ZDI, i koji su, pre svega M. Alečković kao predsednik UO, sve moje planove i izveštaje odobravali, bez većih primedbi i sugestija. Izuzimajući D. Erića i tri tačke, ispade da sa tog spiska samo Ljubivoje Ršumović nije zadovoljan koncepcijom ZDI.
Junsko okupljanje je, između ostalog, i zamišljeno kao berza ideja, razmena iskustava i informacija, ali u neformalnim razgovorima, a ne sa predsedavajućim i radnim predsedništvom. Sve ono što nam je predlagano, a da je pri tom bilo dobro i realno izvodljivo, mi smo usvajali u onoj meri u kojoj su nam mogućnosti dozvoljavale. O tome mogu posvedočiti oni koji su na Igre dolazili. Mogu takođe posvedočiti i o dobroj atmosferi koja vlada na samom festivalu koji je oduvek bio mesto okupljanja i zbližavanja, a ne razdora. Optužiti me da produbljujem međugeneracijski jaz i svađam pisce je besmisleno, i to samo zato što sam rekao da su oni „rođeni između dva svetska rata” u jednom periodu svog života uživali određene beneficije. Za to oni nisu bili ni krivi, a ni zaslužni. Takvo je bilo vreme. A da između „dobrog uhljebljenja, sinekura i nacionalnih penzija” ima još dosta toga, ima. Recimo, preko Udruženja ste nekada mogli da: regulišete radni staž, rešite stambeno pitanje, odete na studijska putovanja. Ono vam je (barem tako je bilo u DKV) propisivalo minimalnu cenu autorskog tabaka i na razne druge načine štitilo vaše interese. U Beogradu nije bilo značajnijeg pisca za decu koji nije bio zaposlen na radiju ili televiziji, počev od D. Radovića, A. Popovića, D. Lukića, pa preko LJ. Ršumovića, V. Stojiljkovića, M. Stefanović, S. Grozdanov Davidović, S. Stanišića, D. Aleksića, V. Andrića, do V. Vidojević Gajović, V. Ćorović Butrić... Spisak je poduži i mogli bi mu dodati još toliko imena. Koliko je pisaca za decu danas zaposleno u RTS-u i drugim medijskim kućama sa nacionalnom frekvencijom? Koliko znam, osim dve poslednje pomenute, niko više. E, o tome govorim. I šta je tu sporno i raskolnički?
Što se, pak, tiče nacionalnih penzija, postoji rešenje i za to. Pošto se ionako radi o „invalidskoj” vrsti pisaca, predlažem da se njima dodele prevremene – invalidske nacionalne penzije.
Pominjanje nagrade „Mihailo Ćupović” nije ni u kakvoj vezi sa Ršumovićem. Pa nije valjda on jedini atestirani Zlatiborac u Beogradu. Radi se o nekom drugom, što i nije bitno, ali je bitan odnos književnih udruženja prema literaturi za decu. A ako čak ni on ništa ne zna o pomenutoj nagradi, to samo ide u prilog onome što sam napisao. Jer, kada se o takvoj stvari ne konsultuje ni bard našeg pesništva za decu, koju težinu ima mišljenje tamo nekog „invalidskog pisca”druge kategorije?
Ljubivoje Ršumović, naravno, ni ovu priliku nije propustio, a da se ne vrati četiri decenije unazad i po ko zna koji put pomene zabranu knjige eseja Milovana Danojlića „Onde potok, onde cvet”. Pri tom i sam kaže da su „borački jurišnici napali i primoraliZDI da unište svoje izdanje”. Istini za volju, treba reći da je izvršni izdavač knjige bio Radnički univerzitet „Radivoj Ćirpanov”, a suizdavač ZDI. Ako znamo da se to dešavalo 1973. godine, pitanje je šta su i da li su ZDI mogle nešto da urade? Svoju hrabrost najpre radnim mestom, a onda i glavom platio je Milan Pražić, tadašnji sekretar ZDI. Zar je malo? Ne mogu valjda ZDI biti jedine krive zbog političkih obračuna i igara oko Igara koje su se tada vodile u SK, da bi se na kraju na njima kola slomila. A nisu ni svi ljudi podjednako hrabri.
Petnaestogodišnji Ršumovićev bojkot mi je razumljiv, ali nije mi jasno kako sam mu mogao dati obećanje da ću se izviniti deci (?) i Milovanu Danojliću, deset godina pre nego što sam došao u ZDI. A da to, od nekog dato obećanje nije ispunjeno, nije tačno. Ja sam se izvinio Milovanu Danojliću, a pruženu ruku pomirenja on je prihvatio.
Milovanu Danojliću je 2006. dodeljena Povelja ZDI. U dvorištu Zmajeve kuće, u Sremskoj Kamenici, 6. juna iste godine, pesnik Mošo Odalović je pročitao Danojlićev tekst u kome se kaže:
„Toplo zahvaljujem na ukazanoj počasti, žaleći što nisam u mogućnosti da lično preuzmem diplomu. Mošo Odalović je bliži Novom Sadu, a i meni je blizak i drag čovek, pa će me, verujem, uspešno zameniti. (...)Godišnji festival koji se odvija pod duhovnim pokroviteljstvom rodonačelnika srpske dečje poezije već decenijama daje ohrabrujući podsticaj razvoju tog neobičnog književnog roda. (...) On je bio, i ostaje, mera životnosti i plemenitog nadahnuća svima koji, pevajući, podešavaju visinu glasa imajući na umu decu i osetljive. Da nema Zmajevih dečjih igara, trebalo bi ih, hitno, izmisliti. Na mladima je da ih obogate i osavremene što oni, Bogu hvala, i čine.”
Osvrnuo se u svom tekstu i na nemile događaje iz 1973. godine, da bi na kraju zaključio:
„Bilo pa prošlo.
Danas stojimo pred sasvim drugim, drugačijim izazovima; danas se od pisca traži teža, ozbiljnija vrsta hrabrosti. (...)”
Ispade da je i Milovan Danojlić oprostio ZDI to što se neko u njihovo ime ogrešio o njega, ali da Ljubivoje Ršumović ne može. U redu, to je njegovo pravo, ali izgleda i obaveza da u svakoj priči o ZDI glavna tema izlaganja bude ta mračna epizoda iz više od pola veka duge istorije ove institucije. Nije, međutim, lepo da se naš prljav veš širi pred strancima, kao što je to činjeno u okviru nekakvog razgovora na švedskom štandu tokom trajanja 55. Beogradskog međunarodnog sajma knjiga. Bez obzira na motive, to nije bilo ni korektno, ani neophodno, budući da Šveđane nije mnogo zanimalo šta mi imamo da kažemo, već da nam demonstriraju kako se to kod njih radi.
Poziv na saradnju, koji je usledio na kraju, deluje licemerno, ali je jedina svetla tačka ovog teksta. Iako, očito, ZDI nisu dobrodošle među Saradnike Sunca, one će se truditi da budu od koristi, za početak makar tako što ih neće ometati u njihovoj plemenitoj nakani.
„O meni najviše brinu oni koji me ostave na miru”, rekao bi Miroslav Antić. Voleo bih da ta briga bude obostrana i da više ne zamaramo čitaoce Politike ispraznim pričama iz davnina, jer time nimalo nećemo doprineti ni ličnoj, a ni afirmaciji književnosti za decu.
Pop D. Đurđev
objavljeno: 22.01.2011.
