Izvor: B92, 24.Dec.2008, 16:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sanjari
JDP, scena Bojan Stupica
Autor: Robert Muzil
Režija: Miloš Lolić
Dramaturg predstave: Periša Perišić
Glumci: Dubravka Kovjanić, Vanja Ejdus-Kostić, Goran Jevtić, Nikola Vujović, Feđa Stojanović, Cvijeta Mesić, Radovan Vujović
Piše: Ana Todorović
Predstava "Sanjari" je slojevita, neobična, i svakako, drugačija. Glumci u ovoj, pomalo statičnoj predstavi, sve vreme izgovaraju tekst direktno u mikrofone, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << što je verovatno rediteljeva zamisao da naglasi reči i njihovo značenje, da nam predstavi unutrašnji svet glavnih likova. Ova drama se ne bavi temama iz svakodnevnog života, ona nas uvodi u raskorak između snova i realnosti.
Bez obzira na to što se ovaj komad tek od nedavno izvodi, glumačka ekipa je savršeno uigrana, u jednom trenutku mi se učinilo da je njihova gluma nadrasla sam tekst, da je njihovo izuzetno izvođenje podiglo predstavu na jedan zavidan nivo.
Muzika koju svira pijanista Srdan Marković, a koja se čuje sve vreme dok se izvodi predstava, poručuje da se i ona, kao i sama drama, može interpretirati na mnogo načina, ostavljajući prostor za individualni doživljaj, za kompleksnost osećanja, za mnogoznačnost jednog dela.
Pomalo je teško pratiti ovu predstavu, ona je uvek na korak ispred poimanja gledaoca. Prolazi kroz unutrašnja stanja glavnih junaka, četiri intelektualca zaglavljena u kolotečini svakodnevice i razotkriva njihove skrivene želje, niske pobude i izopačenost međuljudskih odnosa. Drama dotiče mnoge teme, od intelektualnog snobizma, smisla ili besmisla uspeha, ambicije, pa do teme ljubavi, ali opet na jedan apstraktan, intelektualan način koji dodiruje samu granicu besmisla i ironije ljudskog postojanja. Pa ipak, čini mi se da je centralna tema ovog komada poređenje snova i realnosti. Mlade, obrazovane individue, sa čijim se snovima poigrava ova drama, imaju jednu zajedničku osobinu i suštinu svoje intelektualne egzistencije – svi su oni sanjari. U realnosti, oni se ne osećaju "kao kod kuće".
Predstava me podsetila na T.S. Eliotovu dramu "Cocktail Party", gde se glavni junaci, suočeni sa mrtvilom svojih duša i realnošću svakodnevne rutine, trude da posmatraju život na značajniji način, da pronađu smisao, da se prisete svojih neotkrivenih potencijala i pogrešnih izbora koji su napravili u životu. T. S. Eliot je svojim junacima dao epitet unloving i unlovable, što bismo mogli slobodnije prevesti kao nesposobnim za ljubav i nedostojnim ljubavi. Robert Muzil opisuje svoje junake kao bezosećajne, racionalne individue koje se međusobno poigravaju hladnog srca i bez mnogo emocija.
U jednom trenutku, kada posmatraju svet oko sebe, tj. realni, ovozemaljski svet, oni ne mogu, a da se ne zapitaju šta se dešava kada se snovi ostvare, da li su život zamišljali na takav način. Oni su ostvarili uspeh, ali ih ukus svakodnevice iritira, izluđuje, osećaju se jalovo, isprazno, beže u apstrakciju života, u snove, u igru.
Kroz dramu, jedni druge optužuju za obamrlost duše, ravnodušnost i drže nas u iluziji da su nesrećni, ozlojeđeni, zatočeni u pogrešnim životima sa pogrešnim partnerima. A onda, poslednji čin donosi potpuni preokret.
Sam kraj predstave neodoljivo podseća na Olbijevu dramu "Ko se boji Virdžinije Vulf". Nakon potpunog rasula, verbalnog, pa čak i fizičkog obračuna, kada već svi mislimo da su stvari izmakle kontroli, kada ne znamo ko koga voli, ko je sa kim u vezi, naši junaci odbacuju sve ljude van svog začaranog najužeg kruga prijatelja. Njih spaja ne samo intelektualna, već i nit zajedničkog odrastanja. U potpunoj opuštenosti, harmoniji i ljubavi koju pokazuju jedan prema drugom, pale svoje poslednje cigarete, a svetla se gase. Jer, oni su samo sanjali.
