Izvor: Politika, 10.Mar.2011, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
San o ovoj zimskoj noći
Mladi dirigent Vladimir Kulenović, iz Njujorka, večeras se, sa Beogradskom filharmonijom, prvi put predstavlja publici u svom rodnom gradu, na koncertu posvećenom uspomeni na Zorana Đinđića
Prošle zime, poznati kompozitor Vuk Kulenović imao je premijeru na Kolarcu, Beogradska filharmonija izvela je njegovu Petu simfoniju. Opet je zima, a na istom mestu, sa istim orkestrom, svoju beogradsku „premijeru”, samo dirigentsku, večeras će imati njegov sin Vladimir (1980), >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kome se, izgleda, u Americi lepa karijera piše. Koncert, na kome izvode Pahelbelov Kanon, Mocartovu Simfoniju br. 40, Ravelovu Pavanu za umrlu infantkinju i „Žar-pticu” Stravinskog, posvećen je, tradicionalno u ovo vreme, uspomeni na premijera Srbije Zorana Đinđića.
Vladimiru Kulenoviću, najmlađem u poznatoj porodici umetnika, večeras se ostvaruje davni san. „Ja sam odrastao u Beogradu, i na Kolarcu, a prvi orkestar koji sam video, baš tu, bila je Beogradska filharmonija. Još u detinjstvu maštao sam da postanem dirigent i da jednoga dana i ja budem na tom podijumu sa ovim orkestrom. I, evo tog dana... Ne bih ga menjao da mi sada ponude da dirigujem Berlinskom filharmonijom. Ovo je moj san!”, priča dirigent pred dugo čekani debi u rodnom gradu. Ovde ga je jesenas malo pretekao njegov profesor – Alan Gilbert, dirigent koji vodi Njujoršku filharmoniju (zatvorili Bemus), ali i školski orkestar čuvenog Džulijarda, na kome Kulenović privodi kraju postdiplomske studije. Jasno je kakav je nivo tog orkestra kojim diriguje i mladi maestro. U aprilu sa njima je u čuvenom Linkoln centru, pored ostalog, i sa „Žar-pticom”.
Inače, iz ove mlade glave prosto kipi muzičko znanje. Sa zanosom govori o programu koncerta, kaže da nije mogao biti bolji. I to je prava priča kojom defiluju slavna imena, važne godine, smenjuju se epohe, on pravi relacije, paralele, veze razne i među umetnicima koji se nikada nisu ni mogli sresti. Kada su se jedni rodili onih drugih više nije bilo. Ipak, svi oni deo su jednog istog sliva koji završava u velikom moru muzike. A da priča bolje zazvuči, katkad je spreman i da „zapeva” i tako živo ilustruje pojedine detalje. U tom slovu o jednom koncertu dominira lik o kome govori sa žarom i ogromnom količinom divljenja. „Pravi ste mocartolog...” – primećujemo. Uz osmeh, o večerašnjem programu zaključuje: „Ova dela, premda su iz raznih epoha, vrsta i stilova, nešto povezuje i taj program čini izuzetnim. U osnovi, sve su to, da ih tako nazovem, „hrabra dela”, prekretnice u stvaralaštvu ovih autora, i ne samo njih, jer kreirala su budućnost muzike uopšte”.
A o tome kako mu danas izgleda orkestar iz davnog, dečačkog sna kaže:„Meni Beogradska filharmonija liči na jedan izbrušen dragulj. Oni su izvanredan orkestar, profesionalnih, dobro obrazovanih muzičara, koji su u sve to investirali i puno emocija, veoma su brižni spram muzike koju sviraju. I oni su iz one priče o hrabrima u svetu muzike, jer odlučnim korakom idu napred”.
Vladimir Kulenović i sam dobro zna kakav je to korak. Posle ovde stečenog muzičkog obrazovanja, otisnuo se u Ameriku i – krenuo od nule. Bio mu je tamo i otac, ali nije nimalo lako tri godine provesti na studijama klavira i dirigovanja u Bostonu. Mladi pijanista nije imao ni klavir. Zaposlio se kao čuvar u muzeju na Harvardu, sa sjajnom kolekcijom slika impresionista, ali i divnim starim koncertnim klavirom. Jednim od najboljih na kojima je svirao – kad se muzej zatvori. Pravi mali raj za čuvara pijanistu, koji je tu najmlađima držao i časove klavira. Bio je Vladimir i kelner, dok nije dobio svoj prvi posao, asistenta u Baltimorskoj operi i „rezervnog” dirigenta u tamošnjem simfonijskom orkestru.
„Ali, ja nikad nisam prestajao da učim, išao sam i na časove kod slavnog Kurta Mazura. Posle sam dao otkaz da bih učio u Njujorku – na Džulijardu. Čak mi je i danas žao što više neću biti tamo. Ta škola ima neverovatne uslove za učenje, ali tome je došao kraj. Ja sam na prvoj audiciji već dobio posao – u Salt Lejk Sitiju, u izvanrednom Simfonijskom orkestru i Operi države Juta. To znači sto koncerata u sezoni, plus predavanja. Srećom, ja jako volim pedagogiju. Iz Njujorka odlazim u provinciju, u Americi su kulturne razlike veoma oštre, ali tamo gde idem zaista postoji jako obrazovana publika. Bogatstvo kojim se i Beograd može pohvaliti”.
M. Šehović
---------------------------------------------------
O ocu Vuku i Mutiju
Saradnja sa ocem Vukom Kulenovićem dosad nije bila obimna. Vladimir je dirigovao samo „Obožavanje Meseca”, pisano za violinu i orkestar, i svirao klavirsku deonicu u kvintetu „Pesme bele smrti”. Ali, veli: „Dobro je odrastati uz oca kompozitora, to sinu dirigentu i te kako pomaže da bolje razume muzičko delo”.
Priča nam i o saradnji sa Rikardom Mutijem, čiji je asistent bio u Metropolitenu:„Radeći na Verdijevom „Atili” imalo se šta naučiti. Dirigent Muti je u italijanskim operama nenadmašan. Umesto korepetitora, sam seda za klavir i radi sa pevačima. Šteta što je dosta bolestan!”.
objavljeno: 11.03.2011.
