Izvor: Blic, 28.Mar.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
San Milije Nešića
San Milije Nešića
Prodajna galerija 'Beograd'
Na izložbi crteža i objekata beogradskog vajara Milije Nešića (1934) pod nazivom 'Vremeplov' zastupljen je i autorov zapis islikan žutom bojom na crnoj pozadini: '...Čovek je samog sebe razapeo na moćan krst religija i ideologija. Očekujem njegovo vaskrsnuće, ali ne ka bogu i vođi, već ka slobodnom čoveku...', a takav, ispisuje umetnik dalje, 'ne pristaje na ulogu stada i roba, ali i ne prihvata ulogu gospodara, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ni kao pastira, ni kao vođe...' Ovo je jedna od najboljih poruka sa trenutne galerijske pozornice. To je koliko apel toliko i optimističan iskaz iskusnog umetnika, mislioca, koji pred posetioca postavlja i ogledalo - sredstvo za trežnjenje, iako je objekat 'Ogledalo - samoosvešćenje', nastao još 1978. godine. Prava umetnička dela ne zastarevaju, a samo od čoveka zavisi da li će zamke koje sam postavlja i u koje upada ostaviti u prošlosti.
Milija Nešić, prepoznatljiv autor pre svega po svojim mrdalicama, na ovoj izložbi obraća se publici pretežno, dominantno crno-belim crtežima velikog formata, koji na zidovima galerije izgledaju kao grafiti. To, i njihove stamene, ekspresivne forme, figure koje, iako bitno promenjene, vode poreklo još od njegovih radova iz 50-ih godina, i od reči su rečitije - za slobodu čoveka.
Pridodaje im umetnik simbole, kao ključeve za komunikaciju, ali ne i dnevnopolitički govor, uprkos tome što je sastavni deo rada 'Napiši šta osećaš' Tanjugova vest pod naslovom: 'Strane agencije o Đinđiću - Žal za reformatorom'.
Oduvek tako svoj, Nešić, zapravo, poziva na stanje budnosti, odnosno na umetnost samu (dugovečniju od bogova) jer kaže: 'Umetnost je san koji ljudsko biće sanja u budnom stanju.'
Kazna
(Vida Ognjenović, Preljubnici, Stubovi kulture, 2006)
Posle 'emocionalnog infarkta' (muževljeve preljube i brzopletog razvoda), junakinja romana, sredovečna Buba, vodi 'pismeni razgovor sa samom sobom' ne bi li razumela sopstvenu patnju. Ranjena (u dušu) ginekološkim zahvatima protiv steriliteta, uzdrmana saznanjem da je usvojena (neželjena, nevoljena) i dokrajčena upoznavanjem sa 'prirodnom' majkom (čija seljačka uprošćenost obesmišljava njene 'egocentrične, intelektualne maštarije'), ova nekada razmažena i arogantna odlikašica pokušava da sakrije poniženje i da, izolovana od sveta, pronađe put (ozdravljenja) iz 'katkad neprohodne šikare nedoumica, anksioznosti i tuge'. Kažnjena bračnim brodolomom zbog (tragične) radoznalisti o precima i knjiškog 'poverenja u beskrajnu moć osećajnosti' (afekata), Buba se muči i kali mišlju da je, ispunjavajući sudbinu 'samoniklog korova' upropastila ne samo svoj, već i živote bližnjih.
Bolno otrežnjena podsećanjima na lične padove i niskosti (predbračne preljube i abortus), koja joj pomažu da oprosti ljubavnu izdaju (bivšem i već tuđem) suprugu, junakinja se više ne zanosi idejama da može da bude gordo i beskrupulozno biće iz feminističke bajke, već se miri sa istinom da je stereotipna (bubica koja 'udara u staklo dok se ne obeznani') i da mora da odbaci 'nasledne tapije' kako bi stekla pravo na (dostojanstvenu) budućnost.
Nesumnjivo je da pripovedački poletni 'Preljubnici' donose živog i ubedljivog književnog junaka koji od čitaoca traži (staromodno, plemenito) saosećanje, ali je takođe izvesno da se iz njihovog društvenog konteksta pomalja aktuelni mit o dve Srbije (sa par diskretnih parola), kojim se ponovo ispituje prijemčivost našeg romana za brehtovske pritiske iz dnevne (prolazne) politike.
