Izvor: Blic, 22.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Samohvalisanje
Samohvalisanje
U poslednje vreme postalo je najnormalnije da umetnici, glumci, operske dive, reditelji i pozorišni upravnici sebe hvale na sva usta. Pre i posle uspeha u zemlji i u inostranstvu. Uoči i na kraju sezone. Pred premijeru i posle premijere. Pre jubileja i posle jubileja. Pre penzije i posle penzije. Pre smrti, pa maltene i posle smrti.
Sve po principu - ko će ako ja neću. Niko se ne seća one druge poslovice - ko se hvali sam se kvari. Po principu da kad >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se na nekoga bacimo blatom, nešto će ostati što će svet poverovati.
Kad je neko skroman, pa recimo posle gostovanja u inostranstvu, sa merom priča o uspehu svog teatra ili predstave, postaje sumnjiv. 'Čim je on tako uzdržan, mora biti da nisu baš tako odlično prošli'. Poučen takvim iskustvom, čak i onaj najskromniji, preko svoje volje, počinje da sebe ili svoje pozorište hvali, sa pravim glumačkim entuzijazmom i odigranim oduševljenjem.
Neki lukaviji povedu na turneju 'prijatelje kuće', pa oni na sebe preuzmu ulogu onih koji kuju u zvezde. Drugi pripreme materijal iz štampe, pa činjenice, crno na belo, govori za sebe. Neki se uprepodobe, pa na konferenciji za štampu tajanstveno 'aludiraju' na svoj uspeh. Sve je to bolje nego bezočno hvalisanje licem u lice i to još sa izrazom skromnosti na licu. Kao da kažu: 'Baš mi je neprijatno da se hvalim, ali evo, moram vam bar ovoliko reći. Ne bi bilo pravo da pred vama prikrijem naš grandiozni uspeh od kojeg drhti svet. Hajde ja, još kako tako. Ali, da ja prikrijem uspeh mladih, ne, to ne dolazi u obzir! Ja imam u svemu tome skroman doprinos, ali oni, oni su zaista trijumfovali!'.
Znam, jedva čekate priliku da ja upadnem u istu grešku. Trudiću se da vas razočaram!
Bejbi bum
U kulturi koja je raskrstila sa svakim vidom transparencije, nedvosmisleno stavljajući do znanja da se rukovodi makijavelističkim načelom prema kojem cilj opravdava sva raspoloživa sredstva, i u kojoj je raspršena svaka iluzija da postoji bilo koji standard komunikacije osim interesa, gotovo da nema stvari koja nije instrumentalizovana kako bi se pomenuti sistem reprodukovao.
To da sve ima razmensku vrednost koja se formira na javnoj sceni uz pomoć medija, od privatnih pisama koje njihovi autori nude publici gladnoj senzacija, porodičnih pornića koji preplavljuju Internet, maloletničkih orgija namenjenih pedofilima raznih fela, donjeg veša koji vlasnici žedni para i medijske pažnje nude aukcijama ili sadržaja kuhinje u kojoj slavni kuvaju, uveliko je praksa kojom se sfera intime lišava aure privatnosti, bez koje, paradoksalno, ni javna scena nema nikakvu garanciju sopstvenog legitimiteta.
U sveprisutnoj klimi labavljenja granica između privatnog i javnog na pomolu je novi trend beskrupuloznog instrumentalizovanja javnosti u kojem su glavni akteri bebe slavnih roditelja. Ponuđene medijima u opticaj, kao što je slučaj sa milionskom sumom namenjenom fotografijama deteta para Žoli-Pit, ili dizanja prašine oko (ne)postojećeg izdanka Toma Kruza, ove bebe se po načinu na koji su funkcionalizovane u medijskom ratu svojih roditelja ni najmanje ne razlikuju od malih nesrećnika širom sveta primoranih da za račun odraslih, prose, kradu ili se prostituišu. To što se i rođena deca simbolički razmenjuju zarad novca, slave ili bilo koje druge vrste dobiti poslednja je faza kulture u kojoj ništa više nije sveto, nedodirljivo ili vrednosno nesporno.
Problem je, međutim, u tome što sva pozivanja na zaštitu prava deteta, povelje Unicefa i sličnih institucija deluju naivno, bespredmetno ili jalovo u susretu sa moćnom logikom kapitala koja iza nonšalntne maske lažnog zgražanja krije perfidnu i prećutnu saglasnost, stavljajući zakone tržišta iznad svih drugih. no melanholičnih tonova. Ispod očekivanja, jednom reči.
