Izvor: Politika, 18.Avg.2010, 23:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Samo pesma ne sme da zakasni
Ono što nam se sada događa – može da sačeka na roman, pripovetku, novelu, ali ne može da čeka na pesmu
Petar Pajić (1935) ovogodišnji je dobitnik nagrade „Žička hrisovulja” za, kako se kaže u obrazloženju žirija, „dubinski pesnički portret Srbije predačke i savremene”. Pajić, kaže Dragan Hamović, predsednik žirija, kao malo koji pesnik danas, uistinu je zaslužio da upravo u Žiči našega stradanja i opstanka, u kojoj se proslavio i njegov zemljak, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sveti vladika i duboki i blagi pesnik Nikolaj, primi simboličnu, svetlu počast u ime predačke, sušte Srbije, ali i ovovremene, gorke i pometene, koju je s ljubavlju i darom opevao.
Petar Pajić autor je knjiga poezije: „Dan”, „Ljubav u brdima”, „Pesme”, „Čisto doba”, „Svetle gore uz mora”, „Ako porastemo do zvezda”, „Oslobađanja Valjeva” (dramska poema), „Srbija je na robiji”, „Beogradska jabuka”, „Najlepše pesme Petra Pajića”, „Kada su Srbi čitali ušima”.
Nagrada „Žička hrisovulja” biće mu uručena danas u podne u trpezariji manastira Žiče.
Nagradu primate u manastiru Žiča, zadužbini Stevana Prvovenčanog. Kakav je vaš odnos prema religiji, veri, hramu?
Kao dete išao sam preko leta kod bake u selo. Kad su noći bile tople, spavali smo napolju. Gledao sam kako na tamnom noćnom nebu, visoko gore, treperi bezbroj zvezda. Osećao sam se pod tim ogromnim zvezdanim nebom sićušan kao mrav. Činilo mi se da se visoko gore krije neka velika tajna. Dečja duša to oseća. Šapatom sam pitao baku: „Ko je sve to stvorio?”. Ona mi je odgovorila: „Bog”. To je bio moj prvi čas veronauke. Već na tom prvom času postao sam religiozan i to religiozno doživljavanje života i sveta u meni je i danas. I danas verujem da se visoko u nebu krije velika tajna. Istovremeno osećam radost što sam i sam, kao najsitnija čestica, deo te tajne, tog svemira, deo vasione, univerzuma. Vera nas uči da je život večan, brani nas od ništavila i besmisla. Hram je mesto spokoja, utehe i nade.
Može li se pisati prava poezija bez vere u Boga?
Vera je uvek u čoveku, nešto toliko intimno da je mi, često, nismo ni svesni. Deklarativno izjašnjavanje ne znači ništa. Ima vernika koji ne znaju da su to, a ima i onih koji pričaju da jesu, a daleko su od onoga što vera nalaže. Govoreći o farisejima, Hristos kaže učenicima da čine sve što oni kažu, ali da ne rade ništa što oni rade. Proučeno je da naučnicima koji priznaju da postoji samo ono što je egzaktno, tek kad pređu crtu genijalnosti, postaje jasno da su vernici. Tako je valjda i sa pesnicima.
U pesmi „Opelo za Luku Pajića” kažete: „Otac živi u sinu, /sin nasleđuje očev život /i stariji je od njega /za svoje vreme”. Da li je to priča o besmrtnosti?
Ta pesma je skupo plaćena. Trebalo je otac da mi umre – da bih ja napisao pesmu o besmrtnosti. Duh je besmrtan a, kao što je rečeno u stihu koji ste naveli, život se nasleđuje.
Piscima besmrtnost donose njihova dela, ako su besmrtna?
Pravim umetnicima uvek je stalo da ih sopstvena dela pobede, da ih nadžive, jer tako će na zemnom svetu trajati i sećanje na njih. Umetničko delo je duhovna tvorevina i ono jedino može biti besmrtno. Besmrtnost jednoga dela, romana, kompozicije, slike, kao što sam već rekao, određuje vreme. Autorovo ime nekada se i zaboravi. Možemo da kažemo: „Remek-delo nepoznatog autora”, ali ne možemo da kažemo: „autor nepoznatog dela”.
Pred Trojeručicom kažete: „Ono što ne mogu vojničke čete,/ neka učine Ručice Tvoje svete”. Hoće li Trojeručica čuti ovu molbu?
Molba će se čuti u onoj meri u kojoj mi verujemo u sopstvenu molitvu. Čovek mora da veruje u svoju molitvu, inače izgovara prazne reči.
U svojoj poeziji spajate klasično i moderno, tradicionalno i savremeno. Pokazujete tako da nismo narod bez korena?
Podjednako mi se dopadaju pesme i Vaska Pope i Svetislava Mandića, kao i Miodraga Pavlovića i Stevana Raičkovića. Svaki je od njih na svoj način i tradicionalan i moderan, a svi zajedno su, ma koliko bili različiti, klasici srpske poezije. Pesma ili jeste pesma ili to nije. Što se tiče srpske poezije, ona, kao i uvek, ide u razne pravce, ali postoji i ona koja se kao nit plete od srednjovekovne, preko narodne do savremene. Kao primer, pomenuću poeziju Momčila Nastasijevića, Ivana V. Lalića, Branka Miljkovića... Srpska poezija omogućava savršenu misaonu i duhovnu komunikaciju sa svetom, a to i jeste jedna od najznačajnijih uloga pesništva.
Neke od vaših najlepših ljubavnih pesama napisali ste u zrelim godinama. Ljubavna poezija ne piše se samo u mladosti?
Ljubav nije privilegija samo jednog određenog životnog doba, što znači da se ljubavni stihovi mogu pisati celoga života. Ceo život je doba ljubavi, i smešno je misliti da nas ono što nas je u mladosti krasilo, u starosti ruži. Postoji samo jedno životno doba, a to je mladost, s tim što nas u poznijim godinama malo više muči reuma. To su dokazali mnogi pesnici, kako svetski, tako i naši. Sa Desankom Maksimović pravio sam razgovor povodom njenog osamdeset šestog rođendana. Tada mi je rekla da još piše ljubavnu poeziju, a pošto joj je neprijatno da to u poznim godinama obelodanjuje, objavljuje je tako što stihove nove ljubavne pesme „ugura” među stihove nekih drugih pesama.
U vašim pesmama ima i svakodnevnih prizora: beogradske ulice, Kalemegdan, Avala, kestenovi u Crnotravskoj, samoposluga... Sve može biti motiv za pesmu?
Naravno, sve je motiv za pesmu. Ono što nam se sada događa može da sačeka na roman, pripovetku, novelu, ali ne može da čeka na pesmu. Samo pesma ne sme da zakasni. Ona je kao disanje. Pesma je hvatanje trenutaka. Svakodnevica u poeziji dobija opšte značenje. Otkriva se zašto „sitnice život znače”.
Priča se da je Tesla svoje jednačine iz fizike rešavao i pomoću poezije. Ima li u tome istine ili je reč o dobroj anegdoti, dosetki nekog pesnika?
Zapisano je da se Tesla jednom prilikom šetao sa prijateljem po budimpeštanskom parku dok je sunce zalazilo i govorio stihove o zalasku sunca iz „Fausta”. Odjednom je u tim stihovima otkrio ključ kako da reši neku važnu jednačinu iz fizike koja ga je mučila.
-----------------------------------------------------------
Poeziji nije odzvonilo
Pratite li savremenu srpsku poeziju? O čemu pišu mladi pesnici?
Generacije obično nastupaju kao horovi, pa se zatim neki izdvoje, a ko će da ostane – o tome je mnogo, mnogo rano govoriti. Član sam žirija za nagradu „Desanka Maksimović”, koja se dodeljuje pesnicima srednjoškolskog uzrasta. Ono što karakteriše poeziju generacije koja tek dolazi, otklanja sve sumnje da je pesništvo u krizi i da je poeziji odzvonilo. Mladi donose svoje teme, unose svoje asocijacije, služe se modernim izrazom, sve je više „urbane poezije”, čuva se ono što je najlepše u tradiciji. Svoji su u svom vremenu.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 19/08/2010
