Izvor: Blic, 14.Mar.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Samo ljudi
Samo ljudi
Artget, DOB, FLU, Centar za grafiku
Na promociji knjige Slobodana Lazarevića o Vladimiru Veličkoviću, nedavno održanoj u Francuskom kulturnom centru, povodom prijema našeg umetnika u Francusku akademiju, likovni kritičar Aleksandar Đurić rekao je da Veličkovićev čovek ozbiljno konkuriše za univerzalnu, prepoznatljivu predstavu čoveka našeg vremena. Iako je jasno da je danas nemoguće imati jedinstvenu sliku čoveka.
Kako se >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << 'poigrati' sa ljudima, a pri tom, istaći ono najbolje u njima - pokazuje čuveni fotograf Stefan Mozes. Izložba 'Deutsche Vita' u 'Artgetu', nemačkog fotografa, koji je, pionirski, još 1964. godine, u časopisu 'Stern', objavio predstavnike nemačkog Bundestaga u gimnastičarskim pozama, pokazuje nam njegove snimke poznatih ljudi ali i uličnih radnika, tj. nemačko društvo u celini, dobronamerno, ali i dovitljivo, proničljivo. Mozes se rukovodi Novalisovim iskazom 'Svaki čovek je društvo u malom'.
Beogradska slikarka Gordana Čekić (izložba u Domu omladine) sluti da je svaki čovek civilizacija u malom. Osavremenjujući 'Lepence', ona oslobađa svoje biće, demistifikujući i sebe samu i celo društvo u kojem živi, a koje još, zbog mnogo čega, deluje kao okamenjeno.
Čovek je sebi stvorio lutku, prema svom obličju. Nastajale su iz raznih pobuda, a onda su stvari počele da se odvijaju same od sebe, pa je, pre neki dan, udarna medijska vest bila - rođendan Barbike. Kako da upotrebi lutku a da ne bude lutkasto - znao je i osećao Stevan Knežević. Neobično maštovit, smeo i spontan, Knežević je u crtežu, grafici, asamblažima... ostavio svom Beogradu delo vredno čuvanja i tumačenja. Ono što su FLU i autorovi prijatelji sada učinili, povodom decenije od umetnikove smrti, prozor je u ovu riznicu. I, vraća veru u ljude.
Poigravanje
(Unai Elorijaga, Tramvaj za Š.P., Samizdat Be92, 2005)
Junake ovog romana nije okupila ljubav, već strah: vremešni Lukas i Marija usvajaju Markosa, begunca od konvencionalne sudbine, zato što su bolesni i bespomoćni, a zauzvrat ga podučavaju 'vedroj' rezignaciji sa kojom prihvataju smrt. Dok starica pokušava da oplemeni svakodnevicu (u kojoj, nepokretna, umire) beleženjem 'fantazija' (o uzornom ocu, skloništu u kupatilu i nadi u vozovima), Lukas, družeći se sa moljcima i senima pokojnika, samo simulira zdravlje razuma besmislenim spojevima mašte i sećanja. Živeći kroz televizijske prenose sportskih nadmetanja (sa granicama ljudske snage i izdržljivosti), on se divi uplakanim biciklistima koji gube kontrolu i gimnastičkom favoritu koji (smireno) odlučuje da padne; iako često glume da su članovi ekspedicije koja osvaja veličanstveni vrh, Šiša Pangmu, ('dešava se da se čovek pomalo izgubi na toj visini'), oboje su svesni da su u 'tački prepuštanja' (neminovnosti), 'što nikada ne bi trebalo da se desi jednom himalajisti'; oni 'reorganizuju dušu' pićem i slatkišima, ne boje se da dremnu u grobnici i naručuju mrtvački kovčeg ilustrovan Pink Panterom, jer ne veruju u (svoju) večnost.
Posmatrajući ih kako prestaju da liče na (zdrave, mlade) ljude, Markos gubi nadu da bi bilo koje pregnuće moglo da bude uzvišeno i tvrdi da se značaj nauke, umetnosti i bračne ljubavi gasi pred fiziološkim potrebama i udesima; poistovećujući razmišljanje sa mučenjem, on se spušta na intelektualni nivo deteta (ili pećinskog slikara) i igra se 'bulažnjenja bez ikakve kontrole', ubeđen da tako otkriva 'značenje mnogo tamnije' i postaje nadmoćan.
Popularnost mladog Elorijage i njegovih dadaističkih junaka samo potvrđuje da su danas, širom sveta, katastrofe, prosto, u modi.
