Izvor: Press, 15.Okt.2012, 22:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Samo kvalitet opstaje
Gubitak smisla U savremenoj umetnosti došlo je do zasićenja formom, a sadržaj izmiče ili čak uopšte ne postoji. Ima mnogo kiča i smeća, retko šta je predmet ozbiljne pažnje
Pako de Lusija je najčuveniji flamenko gitarista današnjice. Virtuoz na akustičnoj gitari nastupa pred srpskom publikom 18. oktobra na gala koncertu BEMUS-a, u Velikoj dvorani Centra „Sava".
Španski maestro sviraće u pratnji muzičara iz svog seksteta, ali i uz inovativnu koreografiju >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << atraktivnog flamenko plesača Antonija Fernandeza Montoje. Instrumentalista i kompozitor sa vrhunskom višedecenijskom diskografskom i koncertnom karijerom, po sopstvenom priznanju je i „veliki ljubitelj andaluzijskog šerija". De Lusija je prvi španski gitarista koji je dobio počasni doktorat prestižnog Berkli koledža za muziku iz Bostona. Engleski govori sa jakim španskim akcentom, pri tome se smeška i objašnjava:
- Strane jezike razumem kada slušam govor ili čitam neki tekst u novinama, ali je moj izgovor praktično nemoguć (smeh). Oslanjam se na lokalni narodni govor, uvek govorim strane jezike sa teškim španskim akcentom.
Veliki ste istraživač etnomuzikološke iberijske kulture, što je primetno u vašem repertoaru. Da li i na beogradskom koncertu ostajete u osnovnom flamenko prosedeu?
- Veoma. Instrumentacija je impresivna, pored mene na sceni biće Antonio Serano, koji svira usnu harmoniku i klavijature, Israel Suares Eskobar na perkusijama i Antonio Sančes Palomo koji je takođe gitarista. Tu je još i plesač Montoja, ali i dvojica flamenko pevača: Huan Rafael Kortes i David de Hakoba. Ne zaboravite, flamenko je nacionalna pesma, ali u sinhronicitetu sa plesom. Tako se flamenko scenski izvodi u originalu: sa muzičarima - instrumentalistima, plesačima i pevačima. Samo tako možete imati potpunu percepciju karakteristične hromatike kompozicija.
Vaša interpretacija je sinonim za uzvišeni status umetničkog dela, ali i za tradicijsku kulturu. Kako odolevate kulturnoj „kolonizaciji"?
- Kompozicije nisu obični kulturni artefakti. Transmisija kulture mi je oduvek bila od posebne važnosti. Pritom ne mislim samo na etno-zvuk španske gitare, nego i na dela kompozitora španske nacionalne škole. Sa podjednakim intenzitetom uživam u delima Hoakina Rodriga, Manuela de Falje ili neke božanstvene etno-melodije.
Da li je to odbrana koncepta kulture naspram standardizovane pop kulture? Nešto kao Velaskez protiv konzerve kembel supe...
- (smeh) Imponuje mi poređenje sa remek-delima Velaskeza, više nego sa konzervama ili bocama bezalkoholnih pića, koliko god da poštujem različite umetničke pravce. Smatram da je u savremenoj umetnosti došlo do svojevrsnog zasićenja formom, a da sadržaj izmiče ili čak uopšte ne postoji. Sve je već viđeno. Ima mnogo kiča i smeća. Retko šta je predmet ozbiljne pažnje. Zato klasična umetnička dela imaju trajne vrednosti, jer su neprevaziđena. Zato se uvek vraćam klasičnom flamenko zvuku i pored povremenih eksperimentisanja sa drugim žanrovima.
Ipak, koristite prednosti uvođenja visoke i digitalne tehnologije u produkciji muzike.
- Da, ali nisam tehnologizovani muzičar bez identiteta, koji produkcijom pokriva nedostatak muzičkih kvaliteta. Tehnološko-digitalno-mrežne poduhvate smatram delom poslovne i tržišne komunikacije. Tehnološki progres jeste dobrodošao, ali nije imperativ. Koncerti su najbitniji. Interpretacija muzike uživo pred publikom jedini je procenitelj vrednosti. Samo kvalitetni muzičari će opstati.
Da li zbog toga vežbate i po desetak časova dnevno?
- Desetak!? (smeh) Često i više, po dvanaest časova. Jer sarađujem i sa brojnim džez muzičarima.
„DownBeat" je proglasio najbolje džez gitariste godine, medu njima su Bil Frizel, Nels Klajn, Džon Skofild, Pet Metini, Džon Meklaflin, Kurt Rozenvinkel, Al di Meola...
- Sa većinom sam svirao! Slažem se - dobar izbor.
