Izvor: Blic, 24.Jan.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sam pred bajonetima publike
Teško je poverovati da Milenka Zablaćanskog više nema. Jer njegov zarazni etuzijazam, duhovitost, britkost, ironija i dobronamernost kao da su mu obezbeđivali večnost. Često je u svojim razgovorima za medije kao i u onim neformalnim citirajući ili tek ćuteći odmahujući rukom prizivao Disa i njegov stih: „Ja se svemu smejem, pa me sve i boli".
Radeći svog junaka po imenu Lenau, glavnog lika „Svadbe u kupatilu" Milorada Pavića u Pozorištu na Terazijama, Zablaćanski >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je u svom karakteristično duhovitom maniru govorio kako ga igra „skroz iz sebe" i kako na neki način iznutra liče jedan na drugog:
„Moj junak Julijus Lenau je pesnik koji dolazi u sudar sa okolinom zbog dve stvari: svoje vizije budućnosti i svog pogleda na ljubav. Reditelj Gabrić je nastojao da donese nešto što je inače duboko u našim genima - prepoznatljivo, barem meni - to neko ludilo koje se valja sa vetrom i sumrakom koji nadolazi."
Voleo je svoje uloge, predstave, TV emisije i serije... Voleo je film „Gde cveta limun žut", izgarao da se kockice sklope i to dokumentarno-igrano ostvarenje ugleda svetlo dana. Ozbiljno je razmišljao o novom scenariju koji bi se radio u istom žanru. Voleo je i književnost. Čitao je i pisao. Njegova knjiga „Ubačeni element" duhovit je presek čovekove prirode i naše realnosti.
U svojoj izjavi za „Blic" reditelj Kokan Mladenović( režirao „Alana Forda" u kojem je Zablaćanski ostvario još jednu veliku ulogu), uz opasku da nikako ne može progutati tu gorku pilulu da se o Milenku govori kao mrtvom čoveku, rekao je: „Milenko Zablaćanski je bio posvećenik pozorišta. Jedan od najposvećenijih i najpreduzimljivijih ljudi u našem poslu. Vrlo je malo glumaca koji imaju smelosti i dara da sami izađu pred bajonete publike. A Milenko je to činio hiljadama puta, i to uz smeh i ostavljajući nas u uverenju da to čini sa lakoćom."
Jer, preciznost, preispitivanje i dubina zaodenuti u duhovitost, visprenost, vedrinu i smeh bili su odličje Milenka Zablaćanskog. Na sceni i van nje. U komunikaciji s medijima, takođe.
Umeo je šarmantno da izjavljuje kako je lenjivac, a radio je neverovatno mnogo, napominjao da je papučić nastojeći da nekog drugog učini dasom i bio vrlo ponosan što je sve što ima stekao na daskama. Borio se radom i smehom, živeo punim plućima. Da može nešto sada da nam kaže, verovatno bi i to bilo resko, duhovito, ironično...
Milenko Zablaćanski je roden 8. decembra 1955. godine u Bogatiću kod Šapca, gde je 1975. godine završio Gimnaziju. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1981. godine.
U karijeri pozorišnog glumca ostvario je niz značajnih uloga za koje je nagrađivan na mnogim festivalima. Karijeru je počeo u Pozorištu „Boško Buha" da bi 1985. godine prešao u Pozorište na Terazijama, čiji je bio stalni član i prvak. Ostaće zapamćen po nizu uspelih uloga u televizijskim serijama.
Moj Milenko Zablaćanski, oproštaj od prijatelja
Milenka Zablaćanskog poznajem skoro trideset godina. Upoznali smo se na neobičan način u Studentskom gradu, toj startnoj liniji mnogih mladića i devojaka rešenih da osvoje svet. Te rane osamdesete, čini mi se da je bila jesen, Milenko je bio u potrazi za publikom. Pripremajući se za diplomski ispit na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, on je pozivao svoje poznanike i drugove da im u TV sali Četvrtog bloka Studenjaka odigra svoju predstavu. Da, kako je govorio, proveri može li svojom igrom zainteresovati i tako neozbiljnu publiku kakvi smo mi bili. Ako me sećanje ne vara, bio je to Gimpel Luda.
Mnogo godina kasnije shvatio sam da je i tada bilo reči o njegvoj posvećenosti poslu i rešenosti da nikada ne izađe pred publiku nespreman. I da bude siguran u svaki, pa i najsitniji detalj. I tako uvek i zauvek.
Sve što je postigao u svoj velikoj i, sada to vide i oni koji nisu, vrednoj karijeri, došlo je uz veliki rad i sa velikom mukom. Pa i društveno priznanje.
Na premijeri predstave „Mušica", ranih devedesetih, koju je režirao i u kojoj je igrao, bilo je nas četvoro ili petoro. Njega to nije obeshrabrilo. Nastavio je da se bori za tu, kao što se celog svog radnog veka borio za svaku svoju predstavu. Čak je mnogo kasnije - jedne noći u kojoj smo slavili dvestoto izvođenje „Mušice" u Domu kulture „Vuk Karadžić" pred prepunom salom - imao ideju šta tu još treba uraditi i dodati. Tako je bilo i sa „Ljubinkom i Desankom" Aleksandra Popovića, sa predstavama poput „Alana Forda", „Jubileja", „Lutke sa naslovne strane"... Ili sada sa „Herojima" na koje je bio posebno ponosan; sa predstavom „Zamisli život" koju je takođe stalno dopunjavao i menjao; na „Svadbu u kupatilu" Milorada Pavića; na svoje „Trajkoviće" koje je selio od mesta do mesta...
Svako izvođenje predstave u kojoj igra Milenko Zablaćanski na neki način je bilo novo, iznova promišljeno i doživljeno. I to je sve ove godine publika nepogrešivo osećala, uzvraćajući mu nesebičnom ljubavlju i aplauzima, osećajući da se on sve vreme bori samo za nju.
Zbogom, Macane, i neka ti je večna slava i hvala. I nemoj više da me gledaš odozgo, s tim smeškom na usnama.
Željko Jovanović
