Izvor: Politika, 13.Avg.2010, 23:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Salcburški vašar taštine
Na ovoj smotri defiluju kraljevi, šefovi država, političari, milioneri, dive...Kroz festivalski džet-set metež tzv. „kultur-turizma” Salcburg je izrastaou letnju kosmopolitsku kulturnu metropolu
Specijalno za „Politiku“
Salcburški festival slavi ove godine devedesetogodišnjicu postojanja. Mit je moto ovogodišnjeg, jubilarnog programa. Opera nemačkog kompozitora Volfganga Rima „Dionizos”, koja je specijalno komponovana za ovu priliku, bila je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << praizvedena na ovogodišnjem festivalu. „Tamo gde se Bog i čovek sučele, nastaje tragedija”, veli u uvodniku programa esejist Mihael Kelmajer.
Mit je i sveobuhvatna supstanca ovogodišnjeg muzičkog, dramskog i instrumentalnog programa – „Elektra” Riharda Štrausa u Hofmanstalovoj verziji antičke tragedije, „Dionizos” opera-fantazija Volfganga Rima na tekstove „Dionizijskih ditiramba” Fridriha Ničea, „Orfej i Euridika” Kristofa Vilibalda Gluka, Sofoklov „Edip na Kolonu” i Rasinova „Fedra” ili u instrumentalnoj muzici Darijusa Mijoa „Hoefore” inspirisane Eshilovom tragedijom, svedoče o toj programskoj crvenoj niti.
Magris, gost-pesnik
U jubilarnoj sezoni koja traje od 25. jula do 30. avgusta biće izvedeno tačno 200 predstava opere, pozorišta, koncerata i literarnih večeri. Ovogodišnji „gost-pesnik” festivala je prominentni italijanski pesnik, romansijer i briljantni esejista Klaudio Magris.
Za minulih devet decenija i sam festival prerastao je u mit. Da li je on hipoteka preteškog bremena ili imanentni podstrek budućoj generaciji?
Salcburški festival je zamišljen i osnovan kao antipod krizama vrednosti i smisla, krizama identiteta individua i celokupnog čovečanstva kao i antinačelo svih mondenskih talasa proizvoljnosti i hirovitih ideoloških i estetičkih diktata duha vremena.
Još za vreme Prvog svetskog rata sazrela je odluka „otaca” festivala – Huga fon Hofmanstala, Maksa Rajnharda, Riharda Štrausa, Alfreda Rolera i Franca Šalka – da se festivalom u Salcburgu sa aurom rodnog grada Mocarta (geniusloci) izmire zavađeni narodi koji su se obreli u ratu i iznađe cilj miroljubivog zajedništva. U „prvom proglasu za Salcburški festival” (1919) – koji je formulisao Hugo fon Hofmanstal, veli se – „mir i vera u evropejstvo, koje je sijalo i ispunjavalo Evropu između 1750. i 1850. treba da stoje u središtu.”
Maks Rajnhard je pri tom stilizovao Mocartov rodni grad u „srce Evrope” sa socijalnim apelom da festival ne sme da se izopači u izliv „luksuza i zasićenosti bogatih, već da treba da bude duhovna hrana onima kojima je ona nasušno potrebna”. Zvanični početak Salcburškog festivala, 22. avgust 1920, obeležilo je praizvođenje Hofmanstalove moralne drame „Jederman” u režiji Maksa Rajnharda. Tim „komadom o smrti bogatog čoveka”, koji je prerastao u ritual i relikt, otpočinje svaki Salcburški festival.
Noseća metafora u Hofmanstalovom konceptu festivala bio je vizionarski projekt barokne kulture reprezentacije sjedinjen sa velikim svetskim pozorištem. Kroz spoj i preplet sekularnih i sakralnih linija Salcburga, ostvarila se barokna ideja theatrum mundi, „sveta kao pozornice” odnosno „grada-pozornice”, čime je Salcburg postao svetska atrakcija. Salcburg je oduvek bio i defile „Ko je ko” internacionalnih solista, pevača, orkestara, dramskih umetnika, režisera, scenografa.
Na ritualnom vašaru taštine Salcburga, na kome je protagonist najpre highsociety, defiluju kraljevi, šefovi država, političari, američki milioneri, dive, ljubitelji seriozne muzike, poezije, pesnici, kritičari, ekscentričari, snobovi i dendiji. Kroz festivalski džet-set metež takozvanog „kultur-turizma” Salcburg je prenebregao provincijalnu ksenofobiju i izrastao u letnju kosmopolitsku kulturnu metropolu.
Rasnu segregaciju Salcburg je pokazao 1938. g. nakon aneksije („anšlusa”) Nemačkoj, kada je svim jevrejskim umetnicima nastupanje na festivalu bilo zabranjeno. Nakon Drugog svetskog rata, najviše su Vilhelm Furtvengler i Herbert fon Karajan doprineli rehebilitaciji ideje Salcburškog festivala.
Posebno se Karajan, nekrunisani kralj-impresario Salcburga, isticao lukrativnom preduzimljivošću. Stoga ga je Teodor Adorno persiflirajući proglasio „genijem privrednog čuda”.
Kriza i Igra moćnika
Osamdesetih godina su se rasplamsavale kontroverze i diskursi o budućoj filozofiji festivala. Žerar Mortije je nakon Karajanove smrti svojim rukopisom trajno utisnuo internacionalni duh i estetički pečat festivalu.
Mortijeu je pošlo za rukom da sjedini hofmanstalski slalom između protivrečnih ambicija sakralizovane umetnosti i njene pragmatične realizacije i istovremeno afirmiše novu muziku. Naredni intendant Peter Ružička rehabilitovao je kompozitore u egzilu. Za vreme njegovog mandata pala je jubilarna svetkovina o 250. godišnjici Mocartovog rođenja „Mocart 22”, odnosno izvođenje dvadeset i dveju Mocartovih opera.
Poslednjih nekoliko godina se na kormilu festivala nalazi pozorišni režiser Jirgen Flim, čija je ovo poslednja festivalska sezona. Flimova epoha će ostati zabeležena po odvažnim projektima poput preklanjskog, „Igra moćnika”, koji je bio metafora sloma finansijskog tržišta, bankrota internacionalnog finansijskog kapitala i svetske privredne krize.
Lane, 2009, Danijelu Barenboimu gotovo idealno-tipično pošlo je za rukom da sa „West-Eastern Divan Orchestra” (sastavljenom od izraelskih i palestinskih muzičara) izvođenjem Betovenovog „Fidelija“ ispuni originalnu kosmopolitsku programsku viziju festivala. Ove, 2010. nastupiće petrersburški dirigent Valerij Gergijev sa „World Orchestra for Peace”.
Do kraja oktobra traje i izložba „Veliko svetsko pozorište”, čiji koncept naglašava antagonizme između konzervativne barokno-katoličanske građanske kulture sa jedne strane i nove, progresivne, kosmopolitske struje sa druge strane.
„Razvoj se zbiva u spiralnom obličju”, pisao je Hugo fon Hofmanstal. Ovaj jubilarni festival se ostvaruje kroz grandiozne kaskade i spirale koje su sastavljene iz očaravajućeg kaleidoskopa maestra poput Ane-Sofi Muter, Jevgenija Kisina, Mauricija Polinija, Marte Argerič, ili Berlinske i Bečke filharmonije i legendarnog Petera Štajna – da spomenemo nekoliko najznačajnijih.
Zoran Andrić
objavljeno: 14/08/2010
