Izvor: B92, 05.Sep.2011, 12:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Saalfelden: Alpska džez čarolija
Od 25-28. avgusta u austrijskom gradiću Saalfelden je održan jedan od najčudesnijih džez festivala na svetu.
Za ljubitelja savremenog džeza koji dolazi iz Srbije, boravak u malom austrijskom gradu Saalfelden, u podnožju Alpa, nalik je odlasku u alternativnu (i lepšu) realnost. Dok je za većinu organizatora ponos i uspeh kada dovedu nekog od slavnih veterana poput Sonnyja Rollinsa ili Keitha Jarretta, ovde je situacija potpuno drugačija. Tokom leta se u Evropi održi na >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << desetine visokobudžetnih mejnstrim džez festivala, pa je ekipa iz Saalfeldena mudro uvidela kako će im profilisanje u potpuno drugačijem smeru doneti dugovečnost, prepoznatljiv imidž i vernu publiku.
Tako ćete u jednom od udarnih termina, na glavnoj festivalskoj bini, moći da pogledate postavu The Dead Kenny G's, koja vizuelno parodira kralja sladunjavog džeza Kenny G-ja. Završne večeri, dok nastupa eksperimentalna džez-rok postava The Nels Cline Singers, preko 1000 ljudi u ozbiljnim godinama zdušno aplaudira, dok sa balkona događaj snima državna televizija. Na levoj ogradi sve to prati jedan od najboljih džez trubača današnjice Steven Bernstein, u sredini je saksofonista Joshua Redman, a sa desne strane mag njujorške downtown scene, gitarista Elliot Sharp. Potpuno nadrealno!
Dolazak u centar mirnog gradića polako nagoveštava šta nas čeka; ispred kružnog toka nailazim na specijalno postavljeni saobraćajni znak, koji nas upućuje na ka festivalskom prostoru i kampu. Dok tražim pres centar, sa razglasa na gradskom trgu odjekuje muzika avangardnog pijaniste Matthewa Shippa, koji će ovde nastupiti kao jedan od hedlajnera. Odmah pored, postavljaju se stolovi i štandovi ispod šatora u kome će posetioci festivala prekratiti vreme između koncerata. U info centru se prodaju vina sa oznakom festivala, a u izlogu obližnje prodavnice ženskog donjeg veša (!) uočavam koncertnu fotografiju još jednog cenjenog avangardiste, Butcha Morrisa. Sve je u znaku džeza.
Otvaranje na besplatnom City Stageu protiče uz slovenački Kar Češ Brass Band, koji je beogradska publika gledala na festivalu Umbria Jazz Balkanic Windows pre dve godine. Njujorleanski fank repertoar nas upućuje na nešto „laganiji" koncept gradske bine, gde će se naći i muzičari koji imaju tek labave dodirne tačke s džezom. Međutim, to ne znači da je kvalitet i autorski integritet izvođača u drugom planu; već narednog dana u popodnevnim satima slušamo harizmatičnu Maju Osojnik i njen bend koji umešno balansira između kabarea, kamernog popa, alternativnog roka i džeza. Završnog festivalskog dana nastupiće i na udaljenom Alm Stageu, u idiličnom brdskom ambijentu u ranim jutarnjim satima.
Program „Short Cuts" u Kulturnom centru Nexus (200-300 mesta) predstavio je zvezde festivala u „sporednim" projektima i muzičare koji se tek probijaju na avangardnoj sceni. Mlađani nemački tandem iz postave Dus-Ti je toliko bio polaskan pozivom na festival, da je rešio da debitantski album objavi na dan koncerta!
Veoma prijatno iznenađenje bio je bend malo poznate bubnjarke Allison Miller; no postava je sačinjena od renomiranih džez modernistkinja Jenny Scheinman (violina), Myre Melford (klavir), i jedinog muškarca u postavi, basiste Toda Sickafoosea. Avangarda zvuči naročito šarmantno kada se servira kao začin kroz pitke aranžmane, u kojima muzičari pažljivo slušaju šta se dešava i reaguju jedni na druge. Magija se rađa iz bluza, kantrija, svinga i tradicionalnog džeza, da bi se numere ubrzo razgranale kroz nadahnute višeminutne improvizacije.
Sve je prštalo i na koncertu postave Endangered Blood, gde su u prednjoj liniji saksofonisti Chris Speed i Oscar Noriega, a pozadi basista Trevor Dunn i bubnjar Jim Black. Četvorka koja se okupila na humanitarnom koncertu za kolegu Andrewa D' Angela (uspešno se izlečio od tumora!) prerasla je iz sešn postave u jedan od najuzbudljivijih novih bendova na živoj njujorškoj sceni. Dvojica saksofonista se nadmeću i guraju napred jedan drugog u sve vatrenijim solima.
Vrhunac programa „Short Cuts" bio je koncert dueta Stevena Bernsteina (truba) i Kennyja Wollesena (bubnjevi, udaraljke, vibrafon). Ovaj dvojac čini polovinu jedne od najzabavnijih postava savremenog džeza – Sex Mob, dok će Bernstein nešto širem auditorijumu biti poznat i kao muzički direktor all-stars benda iz Altmanovog filma „Kansas City", ali i saradnik pop zvezda poput Stinga ili Courtney Love.
U maniru iskusnog zabavljača, majstor trube će s verbalno našaliti i na svoj i na račun ovih selebritija, dok će na muzičkom planu odsvirati veoma delikatan, intiman set, u kome je svaki ton izvajan do tančina i predstavlja priču za sebe. U jednom trenutku nenajavljen se pojavljuje i saksofonista Skerik (Dead Kenny G's), pa se postava proširuje u trio. Zamislite bilo koga od vaših omiljenih muzičara kako svira nestandardan repertoar u ležernom ambijentu, pritom se sve vreme šaleći i razbijajući formalnu barijeru između umetnika i publike – tako je čarobno bilo tog ranog popodneva u Nexusu.
A kada je ovakav „sporedni" program, već se naziru razmere spektakla koji donosi centralna festivalska bina. Već samo nabrajanje gostujućih muzičara i bendova predstavlja reviju svega što vredi u savremenom džezu, bilo da se radi o ljutim fri-džezerima ili „samo" modernistima koji pripadaju najprogresivnijim džez scenama današnjice.
Jedan od najboljih koncerata opet je održao „autsajder", austrijski saksofonista Max Nagl. Svoj regularni kvartet u kome su Steven Bernstein, gitarista Noel Akchote i basista Brad Jones, specijalno za ovu priliku je proširio u „Saalfelden Octet". Zabriljirao je slepi harmonikaš, predivni melodičar Otto Lechner, dok je poseban šmek dodala Pamelia Kurstin na tereminu (članica avant-kabare-rok sastava Barbez).
The Dead Kenny G's su ostavili sjajan utisak ne samo Kenny G perikama, već i masnom fank-džez-rok svirkom, dok su prvo veče na glavnoj bini upotpunili trubač Cuong Vu i jedna od zvezdi festivala Matthew Shipp, čiji prateći sastav nažalost nije bio na njegovom nivou.
Narednog dana program je bio još obilniji: po ko zna koji put čikaška scena se predstavila u najboljem svetlu, pa makar ih predvodio norvežanin Ingebrigt Haker-Flaten u postavi Chicago Sextet. Jason Adasiewicz izrasta u veliku zvezdu na vibrafonu i krade šou kad god dobije solo, dok je saksofonista Dave Rempis već prekaljen i dobro poznat as tamošnje scene - obojica su briljirali i pred beogradskom publikom na Ring Ring festivalu u poslednjih nekoliko godina.
Reputaciju jedne od najvećih imena festivala s lakoćom opravdava fri-džez saksofonista David S. Ware – narušenog zdravlja (pre par godina mu je presađen bubreg) i prikovan za stolicu, kao da svu životnu energiju usmerava u bolan krik koji izlazi iz njegovog saksofona i ledi krv u žilama. Kvartet iskusnih muzičara ga prati u ogoljenoj ekspresiji, gde harmonije, aranžmani i kompozicije ustupaju mesto čistoj improvizaciji i silini interpretacije.
Za prijatno iznenađenje dana zadužen je trubač Lorenz Raab i njegov kvartet (Michel Godard – tuba, Eirik Hegdal – saksofon, Lucas Niggli – bubnjevi) koji se kreće stazama melodičnih kompozicija i pažljvo odrađenih aranžmana. Vizuelnu razonodu nam donosi saksofonista Marshall Allen iz orkestra čudesnog Sun Ra, no šljašteća odela i svemirska koreografija ovde su istrgnuti iz originalnog konteksta, a turski bend Konstrukt ne uspeva da se iskobelja iz haotične improvizacije koja nema ni snagu ni lični pečat. Eksperimentalni gitarista Elliot Sharp ovom prilikom se predstavlja kao pravoverni bluzer koji svira za svoj gušt, a Trank Grappa Zappa in Varese? pokušava da napravi još luđi osvrt na Zappinu zaostavštinu.
Poslednji festivalski dan donosi gradaciju od solidnih do vrhunskih koncerata: bubnjar Jim Black predstavlja novu postavu u kojoj indi i post-rokerska melanholija njegovog glavnog sastava AlasNoAxis uzmiče pred nešto tradicionalnijim džezom s klavirom u prvom planu. Violistkinja Jessica Pavone je zato snažno naklonjena savremenoj alternativnoj rok sceni i oscilira između distorzija, pitkih melodija i avangardnih izleta.
Das Kapital nisu prvoborci savremenog džeza, ali sviraju jedan od najlepših koncerata na festivalu. „Svet je bolji bez kapitalista", naslov je jedne od pesama Hansa Eislera iz tridesetih godina prošlog veka, koje će se naći na repertoaru benda. Trio (saksofon, akustična gitara, bubnjevi) se poigrava konvencionalno lepim melodijama i odvodi ih u sumanute improvizacije pune šaljivih gestova instrumentalista; čujemo savršeni sklad humora i nadahnute slobodne džezerske svirke.
Divlja gitara Nelsa Clinea para vazduh i bubne opne, da bi se koji trenutak kasnije uklopila u ambijentalne pasaže, pa prešla u čistokrvni džez-rok na tragu Miles Davisovih radova iz sedamdesetih; prate ga moćni bas Trevora Dunna, bubnjar Scott Amendola i klavijaturistkinja Yuka C. Honda, svi odreda dajući doprinos nadahnutoj svirci.
Za samo finale ostavljeni su The Bad Plus, sastav koji je izgradio imidž na zabavnim obradama pop i rok hitova i modernom pristupu klavir-bas-bubnjar formatu. Pre tri godine beogradska publika ih je gledala sa gostujućom pevačicom, a sada im je društvo pravio džez superstar Joshua Redman. Malo je reći da se fantastično uklopio u ovo društvo – njegov neverovatno bistar i melodičan ton na tenor saksofonu savršeno se dopunjuje s klasičarskim klavirom Ethana Iversona. Na repertoaru su numere iz čitave karijere benda, s akcentom na autorski materijal i dugačke komade koji pružaju prostora za razmahana sola. Veličanstven završetak festivala!
Zanimljivo je posmatrati i šta se dešava iza kulisa festivala. Na balkonu Kongresne sale svakog dana se okupljaju muzičari, novinari, agenti i ostali trudbenici iz sveta džez biznisa. Umetnički direktor Beogradskog džez festivala, Vojislav Pantić, ovde je u svojstvu novinar a Politike, ali sve vreme ga vidimo u pregovorima oko nekih budućih gostiju najpoznatije domaće smotre džeza.
I sam dobijam priliku da upoznam čitav tim renomirane austrijske koncertne agencije Saudades – fascinantno je koliko ove tri dame i jedan muškarac odudaraju od uobičajene predstave o „zlim agentima" koji su tu da izmuzu poslednji dinar od svojih klijenata.
Vidimo ih u veoma srdačnom odnosu sa Stevenom Bernsteinom i Kennyjem Wollesenom; na prvi pogled biste pomislili da se radi o članovima porodice, a na ljudima povezanim strogim poslovnim vezama. Ovde se ipak obrće manji novac nego na pop sceni, pa su valjda i tenzije manje, ali i dalje je lepo videti da biznis može funkcionisati na principima uzajamnog poštovanja i ljubavi prema muzici koja sve pokreće.
Dunjevača strica Žarka pravi je hit među džez establišmentom, pa se o „lekovitom piću" odreda raspituju inostrani muzičari i agenti. Šalimo se sa zastupnicom maga njujorške avangarde Johna Zorna – nudim joj 50 litara domaće šljivovice u zamenu za obaranje cene njenog (preskupog) klijenta; no dobijamo savet da ipak posetimo neki od Zornovih evropskih koncerata – koštaće nas daleko manje.
Po završetku poslednjeg koncerta organizatori prave špalir i aplaudiraju publici, sve do poslednjeg čoveka koji izlazi iz hale. Publika im otpozdravlja u još jednom od nadrealnih prizora kakve ćete videti na malo kom muzičkom festivalu. Nakon četiri dana udisanja džeza sa svih strana, teško je vratiti se surovoj realnosti i svakodnevnim obavezama, a kraj avgusta 2012. već sada je ubeležen kao termin za novu posetu jednom od najčudesnijih džez festivala na svetu.
.jpg)
