Izvor: SrbijaDanas.com, 03.Nov.2020, 18:13

"SVAKA PREDSTAVA KOJU IGRATE JE MOŽDA POSLEDNJA" Tihomir Stanić progovorio o pozorištu u doba PANDEMIJE

Ekipa portala Srbija Danas posetila je glumca u Ateljeu 212.

Tokom 2020. godine, ali i naredne, Tihomira Tiku Stanića domaća publika imaće priliku da vidi u nekoliko serija i filmova. Iako je zbog pandemije ova godina mnogima donela poteškoće na finansijskom planu, te su bili uskraćeni za poslovne poduhvate, Staniću je bila poslovno plodna.

Nedavno se završilo snimanje serije "Kamiondžije", gde Stanić igra Žiću, a svakodnevno ga vidimo u popularnoj seriji >> Pročitaj celu vest na sajtu SrbijaDanas.com << "Državni službenik" u kojoj ima izvanrednu ulogu inspektora Marjanovića, kojom je glumac i sam oduševljen.

Redakcija portala "Srbija Danas"  porazgovarala je sa Stanićem o mnogim projektima na kojima radi i sprema što za pozorišnu, što za filmsku publiku, o ulogama koje su mu "legle", a koje su ga razočarale, ali i o aktuelnoj situaciji povodom pandemije.

- Sigurno da može, iako se to vrlo lako može pobrkati. Svakako da jedno ne isključuje drugo, to znači da umetnik može biti selebriti, ali ne može svaki selebriti biti umetnik. O tome već govori njegovo delo, a treba naći vremena i odrediti da li je to neko delo trenutno popularno, da li je samo trenutna moda to delo, da li je proizvedeno nekom medijskom pompom, medijskom kampanjom. Mora se uvideti da li ima pravu vrednost, pa ga može pratiti i medijska pompa, ali ne mora. Ta vrednost opstane ili ostane, tako da vreme je uvek pokazatelj. Popularnost je stvar koja može biti trenutna i nestane kao da je nikad nije ni bilo. Ako juriš senku nikada ne možeš stati na nju, a ako bežiš od nje ona te stalno prati.

- Ja sam glumac 40 godina. Uvek sam se trudio da radim nešto što mi pričinjava zadovoljstvo i da budem tamo gde mi prija. U Ateljeu se dešavalo ponekad da dolazi do promena, dovođenjem upravnika, onda političke i gradske vlasti, nekad se dešavalo da se konsultuju sa umetnicima, a nekada ne. Ja sam nekad bio zadovoljan, a nekada ne kako se kreira politika repertoarska u pozorištu, pa sam se sklanjao kada se nisam slagao. Često sam time umeo da navučem bes kolega na sebe, zato što je dati otkaz neka vrsta hrabrosti, tada čovek ode u neku neizvesnost, u smislu da nema redovna primanja, nema socijalno, nema sve ono što zaposlen čovek ima kao privilegiju. Vidite, sada u vreme pandemije, mi koji smo zaposleni smo u povlašćenijem statusu od onih koji nemaju posao ili su slobodni umetnici. Oni ne zarađuju ništa, a mi primamo plate. Zato se ja trudim da što više radim, zato što me je stid da primam platu, a da ništa ne radim. Zato ja i igram, ne zato što sam željan uloga, jer sam se ja zaista naigrao, čak za nekoliko karijera, samo u pozorištu preko stotinu uloga, stvarno sam se naigrao. To što sada ovoliko radim je neka vrsta moje društvene obaveze, jer primam platu.

- Mada, nađem i ja mnoge radosti u igri, jer kada shvatite i to ne samo u ovom poslu, život treba shvatati kao igru, jer nam je dato to vreme. Mi nismo odlučili o sopstvenom rođenju, često i u suštini ne odlučujemo ni o tome kada ćemo otići, a ako smo pametni to bi trebalo da odložimo što više. Stvarno je glupo to vreme, koje nam je dato da potrošimo namrgođeni u očaju ili dosadi. Lepše je poigrati se, proigrati i izigrati se. Postoje ti neki mehanizni religije koji nalažu da se treba mučiti u ovom životu i patiti, kako bismo tamo negde uživali. To je greška, treba uživati, živeti punim plućima. Ja imam tu sreću, pa se bavim profesijom koja je atraktivna i zanimljiva, ali ima i tu razočarenja, ali ima i radosti. Za glumca je proizvod njegove umetnosti njen sam.

- Često me razočara uzaludnost nekog posla. Često je to nesposobnost okoline i društve da razlikuje kvalitet od nekvaliteta ili dobro od zla. To nema samo kod mene, ali često se dešava da ljudi naknadno prepoznaju kvalitet i da to što radite ima smisla. Pogotovo ako je to što radite drugačije od onog što je uobičajeno, onda pokušavaju, naravno, da vas diskvalifikuju. Ja sam ranije sam odlazio u takvim situacijama, ali sam onda postao mudriji , pa sam odlučio da se neću sklanjati, da ću ostati pri svojim stavovima i uverenjima i da ću ih glasno govoriti, pa ako me sklone, oteraju ili uklone, ako su jači - u redu. Sam ja da se sklanjam, to neću i onda koristim sva sredstva koja su u takvoj borbi dozvoljena, što ne znači da neću koristiti i nedozvoljena sredstva.

- To je jedna duodrama u kojoj igraju jedna glumica i ja, jedinstvo na sceni. Tema je ta da žena koja radi u Ministarstvu kulture pokušava da identifikuje jednu Pikasovu sliku, a u vremenu je kada okupaciona vlast pokazuje prezir prema takvoj vrsti umetnosti, smatraju je dekadentnom i nakaznom, a Pikaso se bori da svoja dela koja su kod Nemaca, sačuva na svaki način, govoreći da su falsifikati i da će ispasti smešni za javnost ako ih spale. To je osnova ovog komada. U njihovim sukobima se otkrivaju razne istine i stavovi, ali da ne otkrivam sve, neka publika dođe i pogleda predstavu.

- Mnogo se razlikuju! Ali podsećaju malo. Pošto imam tu ulogu koja podseća malo na Jareta, ja sam nabavio jedan kačket, pa se ponekad trudim da podsetim iz čiste nostalgije i na Miodraga Petrovića Čkalju. Ta naša serija počinje tako što dva čoveka iz ovog vremena, koaj nemaju neke veze sa kamionima - jedan je vozio autobus, vide na televiziji jednu od repriza "Kamiondžija" i onda Žićin sin kaže: "Tata, ko su ovi?", a on odgovara: "Sine, to su naši veliki glumci Pavle Vujisić i Čkalja", a sin odgovara: "A što ti i kum ne biste nabavili kamion?" I to je inicijacija, ta serija u ovoj našoj seriji, ta serija inicira njihovu profesiju i da će se time baviti, da će nabaviti kamion i da će krenuti u svoje avanture. Moglo bi se reći zbog te inicijacije da je naša serija neka vrsta nastavka serije, samo što su drugi ljudi,  ali su situacije slične, jer se očigledno u društvu nije mnogo toga promenilo od onda do sada.

- Kada pričamo o ulozi inspektora Marjanovića, tu mi je bukvalno sve "leglo". Snimili smo već četiri sezone. Ja sam dobio izuzetno dobre kritike, odlične! Publika i javnost je u toj ulozi prepoznala kvalitet. Vidim to po reakcijama na ulici, vidim kako me policajci pozdravljaju i odnose se prema meni sa takvim poštovanjem kao da sam stvarno policajac. Ta uloga je jedna od onih koja mnogo znači, koja je pre svega odlično napisana uloga. Ja sam se, razmišljajući o tome kako to da odigram, setio jednog posebnog čoveka, mislio sam na njega u kreiranju tog lika. Ja njega nisam imitirao, ali se on nekako prepoznao i onda kad smo se stvarno upoznati posle prve, druge sezone, od tada smo jako dobri prijatelji. To je meni dokaz da sam uspeo u tom liku. Retko se dešava da jedan lik iz serije nadživi tu seriju u kojoj se rodio i ode u drugu seriju, pa se vrati u ovu svoju, e tako je sa ovom ulogom i nju smatram jednom od većih svojih profesionalnih uspeha.

- Ja sam isuviše mator, evo sada ću napuniti 60 godina da bi nešto moglo mnogo da me promeni, pa ni pandemija. Naravno da sam se kao i svi ljudi zabrinuo i da sam se kao i svi zapitao da li je to stvarna prirodna katastrofa. Međutim, ovo je ipak na svetskom nivou, nije samo kod nas. Sećam se kako smo u martu panično sve brisali alkoholom, a ja sam lično tada novine koje mi stižu, ostavljao po dva-tri dana dok ne budu bezbedne da ih uzmem, pa smo i namirnice koje kupujemo brisali, a onda smo se opustili.

- Sada je neuporedivo veći broj zaraženih, a manja je pažnja i briga. Evo sada dok smo dolazili su nam merili temperaturu na ulazu, a da sam na primer imao temperaturu, ja bih morao da otkažem predstavu, a mi glumci nismo navikli da otkazujemo predstave. Mi smo navikli da igramo i sa visokom temperaturom i povređeni i bez noge i bez ruke, pogotovo mi stariji smo odgojeni na onom "Show must go on" , to znači da mi igramo po svaku cenu i uvek. Sada je sve drugačije i moramo se prilagođavati, a to bismo mogli i mimo ove pandemije, jer to što čovek izdrži skoro da nema granica. Bilo je toga i pre, kao na primer Španska groznica koja je pobila milione ljudi pre sto godina, pa je svet to nekako pobedio, organizmi su se adaptirali i život je išao dalje. I u ovom slučaju će život pobediti. Pobediće pozorište, a ako ne budemo mogli ovako da igramo, igraćemo napolju onda kada bude toplo i na suncu, tako je nastao i Holivud. Biće kako biti mora.

- Bilo je takvih situacija. Da budem iskren onaj prvi talas kada je bio, to me je nekako relaksiralo u smislu da kao glumac već 40 godina imam taj teret i strah da ne zakasnim na predstavu. Mi svakodnevno znamo već u napred repertoar i glumac ne može u toku sezone negde da otputuje ili da bilo šta planira. I onda kada su u martu, za vreme prvog talasa, otkazane sve predstave ja sam imao neko osećanje mira, kao da sam prvi put posle dugo, dugo godina mirno spavao, jer sam znao da ne mogu zakasniti i da neće zbog mene biti nešto otkazano. Sad je drugačije. Svaka predstava koju sada odigrate je možda poslednja u ovom trenutku u jeku pandemije, tako da zbog toga ima tu dodatnu draž i igra se sa nekom dodatnom energijom i snagom. Saznao sam da su se mnogi moji prijatelji i kolege zarazili baš tokom igranja predstave. Ali kako kažu "Show must go on".

- Imam nekoliko predstava koje su žive, a verovatno ću raditi još u pozorištu, a što se tiče televizije, čeka se snimanje pete sezone serije, pored toga, u toku je snimanje serije "Zlatni dečko", to je serija i film o fudbaleru, a ja sam u ulozi fudbalskog menadžera, a pored toga snimam i komediju "Radio Mileva"... Uglavnom stalno radim, ja se od pozorišta odmaram tako što snimam, a od snimanja odmaram tako što igram u pozorištu.

- Čuvajte se, ljudi! Ja budem srećan kada uđem u gradski prevoz i vidim da svi nose maske. Nije to toliko teško, poštovati preporuke. kao ne verujete domaćem Kriznom štabu, ako ne verujete našim stručnjacima, pa vi pročitajte malo po portalima, ovo je ipak na svetskom nivou, pa vidite šta kažu strani stručnjaci. Postoji način da se zaštitimo, tako što nosimo maske i poštujemo predložene mere, treba prati ruke, treba voditi računa i smanjiti rizik onoliko koliko je u našoj moći i koliko je to moguće.

Nastavak na SrbijaDanas.com...