Izvor: Studio B, 09.Maj.2014, 15:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
STB intervju sa Ileanom Kac
Tokom maja i juna u Beogradu će gostovati performans umetnica Ileana Kac koja će se predstaviti u KC REX 11 i 12 maja, a u galeriji HUB 12 izložbom koja će trajati od 5-19 juna uz izvodjenje performansa 5. 6, i 7 juna.
Bogata i kompleksna istorija civilizacije sa periodima uzleta ali i stradanja teško se može uočiti dok šetamo ulicama neke od svetskih metropola, pa i manjih gradova. Ukoliko poželimo da doznamo više, možemo pokušati da oslušnemo priče starosedelaca >> Pročitaj celu vest na sajtu Studio B << o kućama, ulicama i trgovima, iz kojih shvatamo da se na tim mestima, u ranijoj istoriji vodio sasvim drugačiji život, čiji smo okvir nasledili, dok nam kontekst ostaje nepoznat.... Ukoliko nisu označena na odgovarajući način, mesta stradanja, kao i mesta koja su bila centri kulturne i socijalne istorije tonu u zaborav.
Da li je istraživanje zapuštenih, zaboravljenih ,zbrisanih mesta od istorijskog značaja dovoljno da se otkrije i nova dimenzija trenutka u kome živimo, pita se kroz svoje novije radove umetnica Ileana Kac, i nastoji da pruži odgovor kroz svoje preformanse
"Od ranog detinjstva pohadjala sam vrlo intenzivne treninge za klasičan balet, i to je trajalo do moje 13 godine. Zatim sam nastavila sam sa opštim obrazovanjem a kasnije krenula u potragu za drugim oblicima umetničkog izraza. I tako, do završetka mog obrazovanja u oblasti fotografije i književnosti stigla sam i do performansa. Uvod u to je bila performativna fotografija, koja sam izvodila ispred foto aparata u studiju. Tada sam shvatila da je ono što mi sve vreme nedostaje- a što je bilo sastavni deo moje najranije mladosti jeste plesni nastup. Ovog puta - uživo za gledaoce, na ulici, u gradu.Kada sam konačno počela da nastupam u javnim prostorima i galerijama- osetila da sam pronašla najsavršeniji i najuzvišeniji način umetničkog izražavanja. To je bilo to. Performans.
Na konstataciju da ni do danas performans kao oblik umetničkog izraza nema onaj status koji imaju crtež, skulptura, grafika, Ileana Kac odgovara:
"Izdvojila bih dogadjaj koji je ipak uspeo da nešto izmeni.A to je serija performansa koje je, uz retrospektivnu izložbu, izvela Marina Abramović u Muzeju Moderne Umetnosti u Njujorku 2010 godine. Mislim da je ovaj zamašan program ipak uspeo da utiče na promenu svesti kod publike o tome šta je performans na savremenoj umetničkoj sceni .To je zaista bila tačka preokreta , i posmatram kako se od tada preformansi se sve više dešavaju na sajmovima umetnosti, u institucijama , galerijama i drugim prostorima , povećavajući svest o ovom načinu izražavanja.
Takodje, postoji ta ideja ponovnog izvodjenja nekog ranijeg perfromansa, koja je baš korišćena u Muzeju Moderne Umetnosti u Njujorku tokom izložbi Marine Abramović. Učestvovala sam u tome kao jedan od umetnika koji ponovo izvode ikoničke preformanse , po nekoliko sati svakog dana u nedelji, a sam koncept trajao je četri meseca.Tokom ovog perioda prošla sam kroz upečatljivo iskustvo prepuno izazova, i to je za mene bila prava transformacija.
Postavilo se mnogo pitanja o dokumentarnosti i održavanju jednog performansa živim mesecima ili godinama posle originalnog izvodjenja.Da li je to moguće ili ne? Rad nastavlja da živi kroz ponovno izvodjenje jer je na neki način postao novo delo.Zasnovan je na iskustvu trenutka, i svako novo izvodjenje je zaista nov performans.
Kroz pripreme sam naučila da Marinu ne interesuje previše preciznost ,detalji niti potpuno očuvanje originalnog rada, već upravo transformacija kroz novo izvodjenje od pouzdanog performera, pa čak i ako u tom procesu nije moguće sve kontrolisati.Svaki put ,izvodjenje je drugačije. U početku, bila sam u zabludi-smatrala sam da se od nas očekuje novo izvodjenje nekog ikoničkog performansa , a u stvari očekivao se novi život jedne ideje."
Govoreći o projektima Ileane Kac koji su realizovani u proteklih deset godina u Berlinu, zapažamo da su njeni performansi provokativni ali i vizuelno upečatljivi:
„.Vizuelni utisak prirodno igra veoma važnu ulogu u umetnosti , medjutim vizuelno ugodna i prijatna umetnost uglavnom je vrlo slaba što se tiče mogućnosti da prenese neki sadržaj.Jer, umetnost jeste i mora biti više od puke dekoracije, a njen koncept mora imati potencijal da izazove ljude da se preispitaju i zapitaju naročito oko onih stvari i uverenja koja se u njihovoj okolini smatraju prihvaćenim ,tačnim i pouzdanim.Možda je čak krajnji efekat umetnosti da oduči pojedinca od onog čemu je društvo nastojalo da ga nauči.A to se ne može postići estetikom."
O poreklu svojih novijih interesovanja, Kac kaže:
„To je dug proces , koji je nastao pod uticajem mog boravka u Nemačkoj. Kada sam prešla iz Amerike na studije u Evropu, i provela u Berlinu punih šest godina, na početku nisam želela da se bavim istorijom.Poreklom sam američka Jevrejka, moja porodica potiče delom iz Rusije,delom iz Rumunije i Nemačke sa ogromnim istroijskom prtljagom koji je bio povezan i sa mojim preseljenjem.
Čitava porodična istorija projektovana je na mene.Isprva sam se bavila isključivo svojom karijerom u oblasti savremene umetnosti a onda sam shvatila da je puno stvari ostalo nerešeno.
Tako sam počela sam potragu za porodičnom istorijom u Nemačkoj i uočila da savremeno društvo zaista živi u slojevima istorije od kojih su mnogi neobeleženi, zaboravljeni i nepoznati. Posebno su me zainteresovala jevrejska groblja jer je u Nemačkoj u mnogim gradovima jedini trag postojanja ove populacije upravo tamo.Velike količine novca i energije ulažu se u održavanje tih grobalja kao svedočanstva.Počevši od grada gde je moja porodica imala pretke, a gde je jedini trag o tome na groblju pa sve do Rumunije,gde nema ni takvih sačuvanih tragova kao ni u čitavoj istočnoj Evropi. bGroblja su izbrisana, evidencije ne postoje. Nad njima je zidano, zbrisana su i nestala. Posle Rumunije, došla sam u Srbiju da vidim šta ću ovde moći da pronadjem .. U Srbiji sam naišla na neobičan, višeslojni istorijski pejzaž koji je uticao na moj pristup, proširila sam temu na potragu za bilo kakvim simbolima jevrejske kulture i tradicije koji su zaboravljeni, zbrisani, nestali...."
Na kraju, Ileana Kac se priseća svog prethodnog rada, koji je nastao takodje u Berlinu:
„Moj prethodni rad nosio je naslov Bezimeni. Počeo je sa mojim interesovanjem za praksu po kojoj, kada jednom grobnom mestu istekne period iznajmljivanja, uprava prazni njegov sadržaj , a nadgrobne spomenike reciklira.Istraživala sam ovu temu i čak pribavila neke od tih odbačenih spomenika.Inače, oni se melju i koriste kao materijal za pločnike i autoputeve, što se može smatrati na neki način bizarnim i apsurdnim. Tako se dogodilo da sam otkrila ogromnu količinu nadgrobnih spomenika iz II sv. rata na otpadu berlinskog groblja. Bile su to manji pravougaoni komadi kamena i na svima je pisalo 1939 -1945.
To me je zaista potreslo- svodjenje pojedinaca iz jednog tako tragičnog istorijskog perioda na bezimene, dehumanizovane ploče na kojima su urezane dve godine.Jer, sve priče iz tog vremena su ljudske priče. Ukazuju na pojedinca, njegovo postupanje i u krajnjoj instanci na to DRUGO koje bismo trebali da upoznamo- a ne na bezimenog, bezličnog neprijatelja.Ali, kroz moje aktivnosti , i uprava berlinskog groblja je doznala za ovaj slučaj, i odmah su zatražili od mene da im vratim ploče.Našla sam se u paradoksalnoj situaciji. Moj umetnički rad svakako ima dublje značenje nego upotreba ovih ploča kao materijala za autoputeve.Kao strankinja koja ima samo studentsku vizu, nisam ipak mogla da odbijem ovaj zahtev, mada bih se u Americi verovatno borila za drugačiji ishod."
„Pre nego što ću ih vratiti, u jednom ateljeuu u Berlinu, tajno, izvela sam svoj performans.Ploče sam poredjala u niz ,a zatim sam svaku zamotala u čvrto belo platno koje je simbolizuje i zaštitu ali i sakrivanje, sklanjanje. Zatim sam specijalnom grafičkom tehnikom frotaža uzela njihov trajan otisak na platno.Posle toga , vratila sam ih upravi groblja. Tako da nam je ostalo 18 otisaka ploča koje su do sada verovatno već samlevene.Smatram ovaj rad veoma značajnim, jer se tiče istorijskih tema i nasledja u zemlji za koju bismo mogli reći da ima vrhunske načine izgradnje komemorativnih spomenika, i pristupa memorijalnim temama.Ono što čudi je razlika izmedju javnog i privatnog, porodičnog. Nasuprot tako velikim i značajnim memorijalnim delima, notorna je činjenica da statistike pokazuju da mnogi mladji pripadnici nemačkog naroda nisu mogli prihvatiti činjenicu da su članovi njihove porodice, deda ili baba ili oboje možda učestvovali u Holokaustu. U upravi groblja mi je rečeno da ove ploče imaju istovetne natpise da bi se sačuvalo sećanje na sve žrtve II sv. rata -vojnike, SS trupe, žrtve holokausta, civilne žrtve i političke zatvorenike. Dakle, svi su izjednačeni. Mnogi koji su doznali za ove univerzalno uradjene ploče smatraju da je to kontroverzno i uvredljivo, da se trajno mora razlikovati žrtva koja je bila zločinac od žrtve koja je stradala. Da li su sve žrtve iste? svakako je tema za razmišljanje , koja nastaje iz ovakve komemorativne prakse.
Intervju pripremila Milica Lapčević, novinar Studija B
