Izvor: Studio B, 09.Avg.2010, 15:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
STB intervju: Loran Hedji
U beogradskoj galeriji Otklon u Dečanskoj ulici nedavno je predstavljen deo izložbe čiji je kustos bio Loran Hedji, direktor Muzeja Moderne Umetnosti u ST.Etjenu, Francuska i selektor brojnih medjunarodnih umetničkih izložbi.
Loran Hedji bio je kustos Oktobarskog salona u Beogradu 2008. godine, čiji je podnaslov bio „Mikronarativi". Ovoga puta, drugi deo izložbe mladih francuskih autora prikazan je u galeriji „Nova" na Andrićevom Vencu. U prtanji nekoliko umetnika, >> Pročitaj celu vest na sajtu Studio B << Hedji je lično bio prisutan na otvaranju obe izložbe u Beogradu, i sa njim je razgovarala novinar radija Studio B Milica Lapčević.
STB:Bili ste kustos Oktobarskog Salona u Beogradu, a sada ste opet sa čak dve izložbe u našem gradu.....Nastavljate sa umetničkim projektima u regionu?
LH:Posle realizacije Oktobarskog Salona 2008 godine, najmanje četri puta sam ponovo dolazio u Beograd, zbog dogovora i projekata sa različitim umetnicima.Posetio sam i Mrdjana Bajića, za koga me vezuje dugogodišnje prijateljstvo, koji odnedavno , kao što znate, ima novu kuću.Zapravo bio sam na njegovom useljenju , i bio sam veoma srećan kada mi je on rekao da sam jedan od prvih gostiju jer pratim njegov rad već dvadeset godina, i mislim da je divno da umetnik ima kuću specijalno za sebe, koja je ujedno i atelje.To posebno cenim i zbog toga, što ja sam nisam , posle svih ovih godina nomadizma, stekao kuću ni u Beču, ni u Budimpešti, ni u Rimu, ni u Francuskoj....a mislim da je imati kuću ,veoma važno.
Moje posete bile su vezane za saradnju oko organizovanja izložbi kao što je postavka u Beču pod nazivom „Ponovo u poseti: Srednja Evropa". Tim povodom sam pozvao i pet umetnika iz Srbije.To je projekat koji radim uzastopno već treću godinu ,i u kome su uvek učestvovale tri-četri zemlje iz regiona. Čini mi se da ova ideja dobija sve više na značaju, pogotovo što svaku izložbu prati i lepo opremljen katalog sa opisom aktuelne situacije u zemljama koje su prikazane.Na ovim izložbama već su se predstavile Hrvatska, Srbija ,Bugarska, Češka ,Madjarska ,Slovačka a sledeće godine su na redu Rumunija, i umetnici iz Poljske.Nastavljam sa ovim projektom jer smatram da je jedna od velikih opasnosti postkomunističkog perioda - kulturna marginalizacija.
Ovaj ružan proces nastaje kada zemlje iz Srednje i Istočne Evrope nisu više interesantne svetskom javnom mnjenju iz političkih razloga, zbog skandala, ratova, kriza, i drugih okolnosti koje daju povoda za pomalo perverzan voajerizam.Tako na primer , Bangladeš privlači pažnju kada u ovoj zemlji vlada glad, Kina kada je zemljotres, ili masovne demonstracije...uvek mora da bude u pitanju neka katastrofa.Žalosno je i dramatično konstatovati da „periferija" mora da plati „u krvi" relativno kratkotrajno interesovanje najnaprednijih centara svetske moći.
Iz tog odnosa proističe i ta stalna obaveza „periferije"da kreira senzacije, nešto neobično...jer - niko nema potrebe da stvori nešto nezamislivo i neobično u Londonu, Parizu ili Njujorku koji su svetski centri. Tamo se u neverovatnim količinama nalaze i galerije,i institucije, i kolekcionari.....
Kolekcionari iz drugih gradova čak putuju u te velike centre da bi se snabdeli delima sopstvenih zemljaka jer ne veruju lokalnim umetnicima .Centri svetske moći imaju kredibilitet.I mnogi sajmovi umetnosti funkcionišu na taj način... Recimo,kolekcionar iz Italije putuje u Pariz, na FIAC, da bi kupio italijanskog umetnika a ne kupuje ga u Parmi ili Rimu....
Zašto nastavljam? Nema razloga da ne nastavljam! Svet se na žalost, nije promenio. Ova vrsta razrade ideja i stvarne integracije srednje i istočne Evrope još su u toku.Ukoliko ne radimo stalno na tome, ništa se neće promeniti.Pojavljuju se nove interesantne teritorije ,nove zemlje, gradovi, čitav azijski bum...a još pre 10 ili 20 godine ništa od toga nije ni postojalo .Tada niko nije govorio o savremenoj umetnosti u Indiji,bilo da je nije bilo ili da nikog nije bilo briga..Sada se, sa razvojem indijske industrije i političkog značaja, takodje povećava interesovanje za indijsku savremenu umetnost.A mi , mi nismo politički interesantni.Najbolje što medjunarodni mediji imaju da kažu je da u srednjoj i istočnoj Evropi vlada mir....normalizacija...ali to znači i odsustvo zanimljivosti.To znači da nema više uličnih borbi,kriza, revolucija ,sukoba, a naspram toga stoji sve ono što se dešava u ostatku sveta: internacionalni terorizam, sile kao što su Kina i Indija, Latinska Amerika, novi sukobi, ekonomska kriza. Svi pate od nje ali se govori samo o Volstritu,Londonu, Pekingu, Parizu ,Šangaju, Hong Kongu, ponovo o velikim centrima. Svakako da svetska ekonomska kriza utiče na niz manjih kriza ali ti manji, nisu preterano interesantni.....
STB:Kakve su perspektive za budućnost?Koliko prisustvo i rad umetnika iz istočne Evrope u svetskim centrima može uticati na oživljavanje interesovanja za ovaj region?
LH:Ovo pitanje ima dva nivoa : prvo,nije nužno da lični uspeh umetnika iz srednje ili istočne Evrope osvetli stvaraoce regiona iz koga su potekli. Medjutim, takvi uspesi se dešavaju.Marina Abramović evidentno je najuspešnija umetnica iz čitavog regiona.Ona je, paradoksalno, uspešnija čak i od Ilje Kabakova , kome , iako je stariji, nikad nije pošlo za rukom da napravi samostalnu izložbu u Muzeju Moderne Umetnosti u Njujorku. Kabakov, Bulatov, Komar i Melamid- to su bile velike zvezde i još uvek su integralni deo sveta umetnosti Zapada, ali niko ne pominje previše da su oni Rusi. Da, oni su ruskog porekla , ali ako Kabakov napravi izložbu u Ovalnoj galeriji u Londonu, činjenica da je on ruskog porekla pominje se isto koliko i da je Aniš Kapur indijskog, Trejsi Emin turskog, a Mona Hatum libanskog porekla .....to ne utiče na povećanje interesovanja za te zemlje.Ovi umetnici, koje sam pomenuo , već dugo vremena žive i rade u Londonu, Parizu, Njujorku a da mnogi iz publike ni ne znaju odakle su.Tako na primer, uspeh veoma značajnog hrvatskog umetnika, koji je preminuo pre dve godine, Juliusa Knifera, koji je živeo i radio u Parizu, nije značio i integraciju zemlje iz koje potiče na svetsku umetničku scenu.
Druga stvar je povećanje znanja o istoriji u poslednjih pet- šest godina.Nove studije o hladnom ratu, uglavnom iz pera engleskih istoričara, koje razmatraju ceo period od 40 godina izmedju 1949-1989, donose uvid iz drugačijih uglova, novu istorijsku viziju koja pokazuje da hladni rat nije nužno evropski fenomen. Iz toga proističe veća sposobnost da se razumeju istorijska kretanja u centalnoj i istočnoj Evropi, te se dešava pozitivna promena, pravi progres.Kroz opštu kulturnu istoriju, veći broj ljudi polako uvidja da su vizuelne umetnosti bile prirodno internacionalne početkom XX veka, da Maljevič,Tatljin i Bauhaus, koji su deo zapadnog koncepta modernizma nisu bili neophodno izolovani, kao i da su se 50tih,60tih i 70tih XX veka dešavale na ovom terenu pojave u umetnosti koje nisu možda medjunarodno poznate ali su postojale.
Ni blokovska podela Istok-Zapad danas nije više tako čvrsta.Oni koji su bili njeni savremenici sve su stariji, a mladji to posmatraju kao deo istorijske prošlosti.Današnji student od 22 godine, jedva se seća rušenja Berlinskog zida, jer to nije glavni dogadjaj u njegovom životu.Takodje, on vidi da u savremenom svetu ima još tako puno različitih konflikta, blokova, zona .To mu otvara oči.Nisam kompletni pesmista, ali smatram da treba da nastavimo da radimo kao što smo radili ,kao što sam ja radio u proteklih trideset godina.Neće se ništa radikalno i brzo promeniti.Smatram da je materijal sa kojima radimo ozbiljan, i da doprinosimo tom progresu koji je vrlo, vrlo spor.
STB:Kako svetska ekonomska kriza po Vašem mišljenju ,utiče na gledaoce umetničkih dela, posetioce izložbi?Da li oni još uvek imaju strpljenja za umetnost?
LH:Ljudi uopšte nisu izgubili kapacitet da opažaju i nisu sasvim zatvoreni,pre su pomalo destabilizovani .Vizuelna umetnost može jako da utiče na pojedinca, ali takodje može da reflektuje i kompleksnu i ozbiljnu krizu morala.Na drugoj strani razvijaju se neke alternativne prakse , novi senzibiliteti koji predstavljaju krhkost, osetljivost , solidarnost, tako da se razvijaju mikronarativi, koji prikazuju interpersonalne odnose.Mnogi su pomalo umorni i frustrirani velikim spektakularnim efektima i tragaju za nečim dubljim i više ljudskim, kako bi pronašli izvor pozitivne energije.I u filmskoj umetnosti može se videti da postoji otpor akciji i potraga za nečim više ličnim, osećajnim, nekom vrstom dnevnika, antimonumentalnog stava koji ima odjeka kod gledalaca .Ne možete uvek gledati samo monumentalne i spektakularne stvari , i to je zaista pozitivno.I u školama se mnogo više naglašava psihološki i antropološki aspekt nego pre recimo ,deset godina.Agresivni jezik je dospeo do svojih granica... ne verujemo više da ukoliko glasno vičete, više privlačite pažnju.Dakle, privlačite pažnju jer ste glasni ali možda nemate šta da kažete ...Na ovaj način, umetnost, književnost i film dobijaju novu šansu.Vrlo je verovatno da se nalazimo u veoma složenoj i ozbiljnoj situaciji, sa mnoštvom negativnih elemenata.Ojačala je jedna vrsta egoizma koja takodje potiče iz krize, tipa:" Baš me briga za druge, brinem se samo za svoju malu egzistenciju.."To je i razumljivo jer je teško dospeti do iluzije uspeha.Do pre pet godina, većina je živela pod parolom-„kupuj, kupuj, kupuj"..a sada, u Americi možete videti bedu koja je zahvatila čak i višu srednju klasu, porodice koje su verovale u ovo filozofiju.To se nikad do sada nije dogodilo, čak ni tokom ekonomskog buma 60-tih, koji se lagano stopio sa normalnim životom.Sada nema nikakve mogućnosti da dospete do iluzije uspeha ili brze konzumacije, a na drugoj strani su Afganistan, Irak,ratovi, rušenje WTCa, brojne političke krize. Dolazimo do pitanja da li su nam još uvek potrebni Dubai ili Abu Dabi modeli življenja, sve više kule...šta to menja u ljudskom životu, ukoliko su te gradjevine još više ili dublje pod vodom? Ništa.Nasuprot tome, milioni praznih stanova i poslovnih prostora ne mogu se prodati, pa zašto bismo dalje zidali?Zašto umesto toga, ne uložimo u ekološka istraživanja, jer je ceo svet ugrožen? Zašto ne istražujemo kako izdvojiti pijaću vodu iz mora,za terene u svetu koji se isušuju? U umetnosti tako dolazi do usporavanja sa produkcijom velikih spektakla a i ja to smatram zaista pozitivnim.
