Izvor: Danas, 12.Maj.2015, 13:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SRĐAN KEČA: Ne brinite za nas, mi smo dobro
Beograd - Više od pitanja odgovornosti, više i od istorijskog revizionizma koji je na delu brine me banalnost prostog brisanja sećanja kome smo svedoci - ako smo voljni da ga vidimo. Toliko našeg kolektivnog pamćenja postalo je žrtvom jedne politike nenadležnosti - kaže reditelj Srđan Keča povodom premijere filma Flotel Europa, koji će biti prikazan 9. maja na Osmom Beldocs festivalu.
Keča je na ovom nagrađivanom dokumentarcu radio montažu i produkciju, a ovo specifično >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << ostvarenje stiže u Beograd ovenčano značajnim svetskim nagradama. Najpre, na ovogodišnjem Berlinalu - nagrada lista Tagesšpigel za najbolji film u sekciji Forum, kao i poseban pomen za nagradu Peace Film, potom priznanje za najbolji dokumentarni film na festivalu Crossing Europe u Lincu, nastupi u takmičarskim programima festivala goEast u Vizbadenu, Documenta Madrid, kao i u revijalnom programu Dok.Fest u Minhenu.
* Jednom ste rekli da najviše volite da snimate a najmanje da sedite ispred ekrana i montirate. Upravo vam je to bio posao za nagrađeni film "Flotel Europa". Uprkos tome što vam montaža teže pada, da li ste u ovom procesu rada došli do nekih otkrića, da li je bilo izazova u pristupu materijalu, kakvih i zašto?
- Ne verujem da bih se latio ovog posla - ni montažerskog ni producentskog - da mi Vladimir (Tomić, reditelj filma) nije dobar prijatelj i da me arhivski materijal s kojim smo radili nije toliko fascinirao. U tom moru snimaka ljudi koji sede oko malih stolova u mračnim kabinama, ispijaju kafu za kafom i pričaju neke jedva razumljive priče, bilo je trenutaka kad bi osoba koja je držala kameru osetila nešto, prestala da snima i počela da gleda kroz kameru, i zapravo na deset sekundi ili minut postala reditelj. Takve trenutke, u kojima se osećao snažan odnos snimatelja prema snimljenom, bio sam u stanju da vraćam i gledam iznova po ceo dan. Kroz ceo proces montaže vukla me je ideja da pomoću tih video-kaseta konstruišemo mnoštvo pogleda i glasova stanovnika tog velikog broda. Tako da, premda nas kroz film vodi jedan dvanaestogodišnji dečak, njegov zadatak je zapravo da nas postavi na odgovarajuću razdaljinu sa koje možemo sagledati tragediju svega drugog što kipi u tom video-materijalu.
Bilo je mnogo izazova. Za početak, u ovakvom filmu bilo koji kadar se načelno može naći u kombinaciji sa bilo kojim delom naracije. Ali taj višak slobode zapravo vodi ka nečemu jako lepom - da nemate izbora osim da montirate intuitivno, brzo, u snažnim naletima, onako kako se obično snima dokumentarni film. Tako smo Flotel Europu izmontirali za svega mesec dana intenzivnog rada, a već tri meseca kasnije stajali smo ispred punog bioskopa u Berlinu tokom premijere.
* Film je sastavljen od arhivskog materijala inserata sa VHS traka, koje su izbeglice iz Bosne smeštene na danskom brodu "Flotel Europa" tokom 1992/94. slali svojima na kopno kao video-pisma, beležeći često beznačajne trenutke iz svoje svakodnevice kao dokaz sopstvenog postojanja. Danas su aktuelni "selfiji"?
- Ti ljudi živeli su u limbu, na brodu koji ne plovi, na kome nisu znali koliko će dugo morati da ostanu, rastrgnuti između rata koji je još uvek divljao i odnosio voljene tamo odakle su došli i nekog novog života koji nikako da počne. Da se razumemo, za hiljade migranata koji trenutno prolaze kroz Srbiju Flotel Europa bi verovatno bio luksuz, ali i dalje je to veoma teška situacija. Deo odgovora za neke bio je da okrenu kameru ka svojim porodicama, prijateljima, komšijama. Možda je to bilo iz puke dosade, ali čini mi se da je bilo i elementa iščuđavanja nad sopstvenim stanjem i privremenog izlaska iz njega posmatranjem kroz okular. Danas, da, imamo selfije, i ta paralela je važna, ali mislim da će za neki filmski pokušaj odgovora opet biti potrebna vremenska distanca. Nije slučajno to što je Flotel Europa nastao više od 20 godina nakon snimaka od kojih je sastavljen. I tu se vraćamo na ono o odnosu prema snimljenom. Kao što u većini VHS snimaka kojima smo raspolagali ne postoji odnos osim ja ovo snimam, tako ni selfiji većinom ne postaju autoportreti - jer autoportret podrazumeva nekakav odnos prema sebi - nego ostaju na nivou poštapalice za samopotvrđivanje. Ali, rekoh već, među onim snimcima ima izuzetaka i ponekad su čudesni.
* Na ovim VHS trakama su različite vrste oštećenja. Kakvu funkciju ona imaju u filmu?
- VHS lepo stari, kao i drugi analogni formati, za razliku od digitalnog videa koji može samo biti ili ne biti. Ali ne radi se o fetišizmu: za mene je funkcija tih oštećenja bila najpre da uznemire gledaoca, da jasno i odmah na početku filma, gde je najviše tih oštećenja, stavimo do znanja da je ovo jedan nesavršen film - i da je upravo u tome njegov šarm - da mnogo toga fali i da je u pitanju vrlo slobodan pokušaj rekonstrukcije nekih sećanja. Mislim da je lepo kad film tako na samom početku otvori karte. Takođe, oštećenja i smetnje ostavljaju prostor gledaocu za domaštavanje, naročito nekih posebno snažnih trenutaka u naraciji za koje nema slike koja bi ih mogla nositi. Konačno, uz rizik da zvučim sladunjavo, naša sećanja na 90-e su pomalo kao ti oštećeni snimci. Lepak koji drži magnetne čestice na traci vremenom oslabi, i tako se svakim novim puštanjem kasete snimak sve više gubi.
* U vašem nagrađivanom filmu "Pismo ocu", gde se na kreativan način obračunavate sa sopstvenim osećanjima prema preminulom ocu, koristili ste porodični arhiv video-snimaka, dok ste u "Flotelu Europa" rukovali tuđim VHS arhivom. Takođe, i u ovom filmu nedostaje otac. Uprkos sličnostima, da li je ovo ipak posve novo iskustvo rada sa arhivskim materijalom uticalo na vas u bilo kom pogledu i na koji način?
- Jeste, naročito u smislu želje da posvetim više vremena bavljenju arhivskom građom u budućnosti. Dva su razloga za to. Prvo, mislim da Flotel Europa ukazuje na to koliko je filmova koji se nalaze razbacani po tavanima, mračnim skladištima i na webu, koji čekaju da budu otkriveni i sklopljeni. Drugo, čini mi se da rad sa arhivskim materijalom zahteva jedan nivo fikcije koji često u dokumentarnom filmu uskraćujemo sebi, i to je istovremeno oslobađajuće, postavlja zanimljiva pitanja o tome kako se služimo autentičnošću, i smešta odgovornost autora na drugi nivo u odnosu na uobičajene etičke probleme dokumentaristike.
* S obzirom na činjenicu da se u svom radu prilično bavite arhivskim materijalom u kontaktu ste sa svojim i tuđim sećanjima, te načinima na koje ona pokušavaju da budu interpretirana, reprezentovana, sačuvana. Tako ste zapravo suočeni sa kolekcijom lepih i bolnih emocionalnih iskustava. Kakav je vaš lični odnos prema svetlim a kakav prema tamnim odjecima iz prošlosti?
- Iako naravno svako ima i prijatna i užasna sećanja, mislim da je zadatak filmskog stvaraoca da pokuša da najpre sagleda odjek kao odjek, ni taman ni svetao. Ima u Pismu ocu jedan kadar u kome komšija u našoj dnevnoj sobi razgleda oružje, praznu zolju koju je par meseci pre toga neko ispalio na vukovarskom ratištu. Sunčan je dan. U pozadini se čuje, i na trenutak vidi u ćošku ekrana, crtani film koji brat i ja gledamo. Eto čitavog niza raznih odjeka. Hoću da kažem da me kao reditelja takvi trenuci, koji imaju neku gustinu tih odjeka, najviše zanimaju. Ono što su za mene stvarno tamni odjeci jesu nasilno izbrisana, skrajnuta i odbačena sećanja, kojih ne možemo ni da procenimo koliko je. Brine me, više od pitanja odgovornosti, više i od istorijskog revizionizma koji je na delu, banalnost prostog brisanja kome smo svedoci - ako smo voljni da ga vidimo. Toliko našeg kolektivnog pamćenja je postalo žrtvom jedne politike nenadležnosti, koja jednostavno dozvoljava da nestane sve u čemu ne vidi kratkoročnu korist - za sebe, naravno. Najsvežiji i možda najočigledniji rezultat te politike je prodaja Avala filma, sve sa pravima na oko 600 filmova.
* U dokumentarcu "Flotel Europa", pored reditelja koji je narator, njegovog starijeg brata i majke, tu su i mnogi drugi korisnici smeštaja na gigantskom brodu koji se slučajno i namerno ispovedaju pred kamerom. Da li postoji neki iskaz koji vas je naročito emotivno pogodio i zašto?
- Same ispovesti uglavnom se svode na to da se ne kaže ništa osim: "Ne brinite za nas, mi smo dobro". Tako da je sva snaga tih snimaka upravo u onom neizgovorenom. Ima jedan snimak kada dvestotinak ljudi, bosanskih izbeglica, sede u sali tokom nekakve priredbe koju su Danci organizovali, i zajedno pevaju. Kamera se digne iz prvog reda i najpre otkrije krcatu salu, a onda zumira na starijeg čoveka, brku, koji u tom istom trenutku digne pogled od papira sa kog čita tekst pesme i pogleda pravo u objektiv, i dalje pevajući. Uvek se smrznem kad pomislim na taj njegov pogled.
Nauka i umetnost
Za Srđana Kečua važi uglavnom da pravi odlične filmove, koji uz to osvajaju nagrade većinom u svetu i na bitnim festivalima. Moguće, manje je poznato da je dao kreativni doprinos i nastupu Srbije na prošlogodišnjem Bijenalu arhitekture u Veneciji i da inicijalno nije nameravao da se bavi filmom. Studirao je fiziku a zatim relativno brzo odlučio da se posveti filmu i formalnom sticanju obrazovanja u ovoj umetničkoj disciplini. Savladao je filmski zanat u Ateljeu Varan i na Britanskoj nacionalnoj filmskoj i televizijskoj školi. Iako je pokazao talenat za nauku i u ranoj mladosti mnogo vremena proveo u Petnici.
