Izvor: B92, 03.Jun.2008, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SNOOP DOGG - Ego Trippin'
„15 years in the game and still relevant"
S obzirom na Snoopov autifit na omotu albuma i ride kome je očajnički potrebno pimpovanje (ovaj karavan, bez obzira na felne, podseća na najčešće prevozno sredstvo u Ken Loachovim filmovima), moglo bi se zaključiti da se Snoop zahebava sa soc-realnošću američkog predgrađa, kad već nema načina da joj se vrati. Pres materijal kaže da je Snoopova prvobitna namera bila da ovo bude samo njegovih >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << ruku delo, a da se od toga odustalo, pa je koncept preinačen u ego-tripovanje preko pesama koje su drugi napisali za njega. Konačno, objavljeni album zaista deluje alaramantno prazno kada su u pitanju gostovanja (Raphael Sadiq, Too Short i Charlie Wilson, kao i sitno potpisani Jamie Foxx i Pharrell, pre su komšije-u-poseti, nego gostujuća ekipa), ali (baš) zato Snoop, posle dužeg vremena, sija kao ker koji će da pobedi.
Ego Trippin je, verovali ili ne, Snoopov deveti album, što je u reperskim karijerama ravno onoj u Davida Bowieja. Sama činjenica da je autor dovoljno relevantan da solidna količina publike i kritike želi da ga presluša govori da gde ima očekivanja ima i rezultata.
Kao i kod većine njegovih kolega i koleginica, Ego (i lični i ovaj) pati od dužinoljubivosti tj od količine vremena koje želi da nam okupira, ali preslušavanje ovog albuma nije ni upola naporan posao kako će vam se isprva učiniti. Među 21 pesmom svakako ima kukolja, ali s obzirom da se radi o Snoopovom snoopovskom kukolju njegov neprejebivo uvlakački šarm ne samo da će vas naterati da ništa ne preskačete, već će vam biti drago zbog ukazane pažnje.
Album, praktično, ne počinje jedinim, uobičajenim introm, koji postavlja parametre igre, već se preliva i u narednu temu Press Play koja je neka vrsta konceptualnog for-playa sa onim što nas očekuje. U odnosu na prethodna izdanja kada su top producenti vodali Snoopa sa zapadne na istočnu obalu pokušavajući da ga povežu sa što više (u tom trenutku) aktuelnih izvođača, ovde su osamdesete dominatna inspiracija. I to nije očigledno samo u prvom singlu Sexual Erruption, ili u vokoderizovanim vokalima SD Is Out ili „new jack swingu" Can’t Say Goodbye (samo dve od 5 produkcija jednog od tvoraca 80s zvuka- Teddyja Rileyja), već i u direktnoj „as is" reprizi teme Princeove Cool koju su izvodili The Time.
Iako priče kažu da je za ovaj album Snoop regrutovao i tzv. ghostwritere da mu napišu šta da repuje, Snoop se oseća prijatno u laganoj rekapitulaciji svog života, ispunjenog ribama, ribama, ribama, seksom, duvanjem, svojim ili tuđim pornićima. Spominjanje gangstera, kao u moćnom, sporo-kotrljajućem west coast funku Neva Have 2 Worry, pre zvuči kao sećanje veterana nego kao sveža reportaža sa ulice.
Life Of Da Party sa tronotnom sint deonicom podseća na nešto iza čega bi mogli da stoje 2T (Timba & Timberlake), ali prisustvo Too Shorta i Mista F.A.B.-a odvlači pesmu u mnogo muškije vode nego što su ova dvojica navikla. Pharrellova Sets Up svojim drop-it-like-its-hot ritmom deluje kao previše rutinska saradnja dva umetnika, dok Khao u Whateva U Do pronalazi pravi način da modernizuje Dreovu g-funk formulu u kojoj je refren moćan koliko Madonnini butni mišići.
Iako će većina vas reći da je My Medicine oduran omaž Johnny Cashu (sa muzičke strane, ovaj cashovski swing pre deluje kao zahebancija), Snoopovo srce stoji na pravom mestu, i sećam se kada je Johnny Cash, neposredno pred smrt, trebalo da gostuje na nekoj od dodela MTV Nagrada, a Snoop je tom prilikom izjavio da mu je žao što ga neće videti uživo, jer Johnny je „original gangster". Obzirom na ego, ne bi trebalo odbaciti mogućnost da Snoop sebe za desetak godina vidi kao „crnog čoveka u crnom".
Do tada, Ego Trippin je saputnik svakog letnjeg blejanja i svakako jedan od tri Snoopova albuma koja bi trebalo da imate.
SELEKTAH:
****1/2
