Izvor: Politika, 25.Sep.2012, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SFRJ u kapitalističkom pakovanju
Partija je svesno pustila zapadnu kulturu, jer je time sticala poene kod Zapada, pokazujući se kao liberalna, ali je sticala i poene kod običnih ljudi, kojima je tako davan privid slobode
„Službeni glasnik”, u biblioteci „Društvo i nauka” (edicija: Istorija), objavio je novu knjigu Radine Vučetić „Koka-kola socijalizam” (Amerikanizacija jugoslovenske popularne kulture šezdesetih godina dvadesetog veka). Knjiga je nastala na osnovu doktorske disertacije koju je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Radina Vučetić odbranila na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radina Vučetić, docent je na Katedri za savremenu istoriju, na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autorka je knjiga: „Evropa na Kalemegdanu. ’Cvijeta Zuzorić’ i kulturni život Beograda 1918–1941”, „Prestonica nezavisne Srbije (1878–1918)”, „Beograd između dva rata (1918–1941)”, „Život u socijalizmu (1945–1980)”, „Vreme kada je narod govorio. Rubrika Odjeci i reagovanja 1988–1991”.
Koka-kola socijalizam metafora je za amerikanizaciju jugoslovenske popularne kulture šezdesetih godina prošlog veka. Da li je tome doprineo Titov raskid sa Staljinom?
Koka-kola socijalizam nije samo metafora za amerikanizaciju jugoslovenske popularne kulture, nego i za celokupnu realnost socijalističke Jugoslavije. Bila je to zemlja komunističke ideologije, upakovana u kapitalističko pakovanje. Svemu tome je ključno doprineo Titov raskid sa Staljinom. Slikovito rečeno, Titovo „ne” Staljinu, značilo je „da” mnogim realnostima zapadnog sveta.
Zašto su baš šezdesete godine bile ključne za prodor američke kulture?
Šezdesete su bile fenomen koji je fascinirao umetnike, filozofe, sociologe... To je decenija koju su obeležila značajna događanja: podizanje Berlinskog zida, Kubanska kriza, Vijetnamski rat, ubistvo Kenedija, ali i seksualna revolucija, Vudstok, hipi pokret, studentski protesti, let na Mesec, pop-art, kultni filmovi... Bio je vrhunac hladnog rata, alii vrhunac uspona američke popularne kulture.
Vaša generacija je pila „koka-kolu”, pušila „marlboro”, nosila „levis” farmerke… Sve iz Amerike?
Godinama se bavim amerikanizacijom, ali daleko od toga da je sve što je dolazilo bilo iz Amerike. Sa velikim žarom se pratio i francuski novi talas, filmovi Bergmana i Kurosave, slušali šlageri sa San Rema, nosili šuškavci iz Trsta... Svi ti uticaji dolazili su sa Zapada. S druge strane, u isto vreme smo bili jedna od prvih zemalja koja je prevela Solženjicina i Pasternaka,u kojoj su bili redovi za koncert Okudžave i gostovanja Boljšog teatra. Upravo je ono što je značajno za razumevanje socijalističke Jugoslavije, a što je ujedno bilo i njeno najveće bogatstvo, bila otvorenost za različite kulturne uticaje.
Slušala se američka muzika, čitali američki pisci, gledali američki filmovi… Dominacija američke kulture traje i danas?
Amerika je izrasla u vodeću silu u 20. veku, i otud mnogi nazivaju 20. vek – američkim vekom. Mi ne znamo čiji će biti 21. vek, ali je dominacija američke kulture još uvek prisutna. Naravno, uvek je bilo i drugih uticaja. U međuratnom periodu najjači je bio francuski kulturni uticaj, on je bio jak i u SFRJ, kao i italijanski, ali je američki bio dominantan. Danas smo, međutim, mnogo više izloženi globalizaciji, kojoj je amerikanizacija samo neka vrsta „prethodnice”.
Uticaji su se, ponekad, pretvarali u potpuno oponašanje, pa smo, tako, umesto filmova s ratnom tematikom, snimali „partizanske vesterne”?
Partija je pustila da popularna kultura radi za sistem – ideološki poželjni sadržaji su pakovani u još poželjnije kapitalističko pakovanje, što ih je činilo prijemčivijim. Tako pod uticajem američkih vesterna nastaju partizanski vesterni (antologijski filmovi Žike Mitrovića i Šibe Krvavca), partizanski strip (Mirko i Slavko), džez i rokenrol se sviraju Titu za rođendan.
U Jugoslaviji su bile spojene dve nespojive stvari: komunistička ideologija i simboli kapitalizma. Kako je do toga došlo?
Dve nespojive stvari – komunistička ideologija i simboli kapitalizma, išle su u Jugoslaviji, u mnogo čemu zajedno. Bila je to zemlja u kojoj se svirao rokenrol, ali i revolucionarne pesme i pesme o Titu; gledali su se američki filmovi, ali i filmovi o NOB-u; deca su gledala Diznijeve crtane filmove, ali su i polagala pionirsku zakletvu i nosila crvene marame; išlo se na Gitarijadu, ali i na slet povodom Dana mladosti... Partija je svesno pustila zapadnu kulturu, jer je time sticala poene kod Zapada, pokazujući se kao liberalna, ali je sticala i poene kod običnih ljudi, kojima je tako davan privid slobode.
Uprkos otvorenosti za uticaje sa Zapada, ovde, u Srbiji, zabranjivani su filmovi i pozorišne predstave?
„Holivudizacija” Jugoslavije nije imala samo ružičastu stranu. Nisu Jugoslaviju karakterisali samo džez, rokenrol, pop-art, avangarda na Bitefu, stripovi i „Plejboj” na kioscima, već i pritisci na sopstvene umetnike i kulturu. Prihvatanja zapadnih uticaja donosila su Titovom režimu poene pred očima sveta, jer su pokazivala „humano lice” jugoslovenskog socijalizma, ali je to lice imalo i svoju drugu stranu. Otvorenost je smatrana dobrodošlom samo dok nije dovodila u pitanje sistem. Suprotstavljanje dogmi nije tolerisano, što pokazuju pritisci na reditelje crnog talasa, skidanje pozorišnih predstava, i ostali pritisci u kulturi. „Doktor Strejndžlav” je, tako, bio dobrodošao, ali ne i „Zaseda” Žike Pavlovića, ili filmovi Žilnika, Makavejeva, Saše Petrovića, Puriše Đorđevića. „La mama” je bila rado viđen gost, ali sa takvim entuzijazmom nije gledano na Acu Popovića.
Da li vam se čini da se amerikanizacija kulture pretvorila u „kulturnu okupaciju”, čije posledice trpimo i danas?
Ne bih kulturne uticaje, odakle god dolaze, nazivala okupacijom, jer ta „okupacija” nije oličena samo u „koka-koli” ili Mekdonaldsu, nego i u američkim kulturnim i tehnološkim dostignućima, koja su i globalne vrednosti 20. veka, kao što su romani Hemingveja, Ficdžeralda, Foknera, filmovi poput „Kazablanke” ili „Građanina Kejna”, muzika Geršvina, slikarstvo Endija Vorhola, ali i IBM Bila Gejtsa ili Epl Stiva Džobsa. Na kraju krajeva, i amerikanizacija koju smo trpeli, i globalizacija koju trpimo, globalni sutrendovi, koje možemo da ne volimo, ali na koje ne možemo da utičemo.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 25.09.2012
