Izvor: B92, 22.Avg.2013, 14:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SFF: Mali životni rituali
“Talea / Talea“; scenaristkinje: Selina Gnos i Katarina Mikštajn; rediteljka: Katarina Mikštajn; Austrija, 2013.
Devetnaesti po redu Sarajevo Film Festival traje do 24. avgusta, a o svim događajima i filmovima u okviru SFF-a možete pročitati više u našoj posebnoj temi posvećenoj festivalu.
Još jedno debitantsko ostvarenje iz Austrije, film “Talea“ rediteljke Katarine Mikštajn je u svakom smislu najkonvencionalnije ostvarenje u takmičarskom programu >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << ovogodišnjeg Sarajevskog festivala. Ali, uprkos tome što je u modernom svetu i njegovoj umetnosti običnost odavno postala nepoželjna, prezrena i prevaziđena kategorija, ovo istovremeno nikako ne znači kako je rad Mikštajnove u startu hendikepiran ili manje zanimljiv i vredan od ostalih repertoarskih takmaca. Naprotiv, ova mala, jednostavna i vrlo topla priča o sazrevanju davno raspalog i gotovo izgubljenog odnosa izmeću ćerke i majke ima snagu i ubedljivost dostojne divljenja, dok s lakoćom zaobilazi ne samo sve zamke kinematografske inicijacije, nego i skliskost tematski podrazumevajućeg koketiranja s melodramom.
Iako začudnost odabranog naslova može znalce povesti u krivom smeru (talea je italijanska reč za mladicu ili izdanak), film Mikštajnove nije očekivana početnička i uvek manje ili više autobiografski određena drama o odrastanju, izložena iz jednog jedinog ugla i u (pravom ili lažnom, svejedno) prvom licu. Doduše, četrnaestogodišnja Jasmin, donekle introvertna i neprilagođena usvojenica iz nekog provincijskog gradića, nesumnjivo jeste centralna i najvažnija figura u ovoj pripovesti, no da bi se konačno suočila i izborila sa fantomima odrastanja njoj je u svemu tome neophodan i dostojan partner, fizička i emotivna protivteža koja bi joj pomogla da iskorači iz začaranog kruga u koji je samu sebe zatočila. Mikštajnova zajedno sa koscenaristkinjom Selinom Gnos zato odmah u film aktivno uključuje i Evu, junakinjinu biološku majku koja je tek izašla iz zatvora, pa “Talea” od tog momenta prerasta u dvostruku potragu za mesto pod suncem, a taj cilj je naravno nemoguće dosegnuti sve dok majka i ćerka ne počnu da prihvataju i shvataju jedna drugu, odnosno dok ne otkriju kako su jedna drugoj jedina jemstva bolje, srećnije ili bar sređenije budućnosti.
Krišom napuštajući svoje usvojitelje uoči odlaska na zajednički odmor u (pogađate) Italiju, Jasmin nekako uspeva da ubedi ne preterano entuzijastičnu ili sigurnu Evu kako je zajednički vikend u prirodi ono što im je obema neophodno, što filmu “Talea“ donosi put i avanturu – dakle upravo one elemente koji odvajkada krase mnoga valjana pripovedanja. Rediteljski, Mikštajnova ovako koncipiran predložak i ne nastoji da nadgradi ili razigra velikim događajima i još većim akcentima i istinama, duboko i opravdano svesna da će samo strpljivim nizanjem i povezivanjem malih, svakidašnjih, životnih rituala i fino nijansiranih osećanja dozvoliti svojim protagonistkinjama da se prihvate uloga koje im je sudbina dodelila, i naterati ih da najzad počnu da uživaju u međusobnom društvu.
Oguglali na agresivnost medija i naviknuti na apsurdnu logiku brzine, gledaoci verovatno i nisu u stanju da odjednom urone u suptilnost slika koje Mikštajnova pred njih ređa, ali one polako postaju tako sugestivne i toliko ispunjene najplemenitijim ljudskim tajnama da ih je jednostavno nemoguće ignorisati. Jasno, “Talea“ nije nikakva lakirovka, niti utopijska poema u slavu roditeljstva ili adolescencije, pa otud ni složen odnos koji direktno iz ništavila stvaraju Jasmin i Eva ne hrli u izveštačen hepiend, naročito od onog trena kada u njihovu jedva uspostavljenu i krhku harmoniju prodre i neko nenajavljen, treći i sasvim nov. Vrativši se potom svaka na svoj kraj varoši i svaka svojoj svakodnevnici, majka i kći možda i pate u nedorečenosti, mada znaju da više nikada neće biti onoliko neželjene i usamljene koliko su to bile pre nego što su se zaputile na svoj čudesni vikend.
Zajedno sa njima i naše duše postaju volšebno ispunjenije i mirnije, što bez ikakve dileme i jeste suštinsko autorsko postignuće za Mikštajnovu i sve one koji su joj pomogli da film “Talea“ izgleda baš ovako. Običnost zaista nije artistički ideal kojem se prečesto teži i u kojem se posebno uživa, ali ako je ona šifra za lakše savladavanje egzistencijalne surovosti koja nas okružuje, onda nema razloga da joj se povremeno ne povinujemo i da kratko uživamo u malim poukama koje iza nje stoje. Debitujući na ovaj način, Katarina Mikštajn nam nije samo jeftino ustupila jednu krupnu životnu mudrost, već nas je i bez problema ubedila u neophodnost vlastite rediteljske vizije.
.jpg)
