Izvor: B92, 20.Avg.2013, 11:21   (ažurirano 02.Apr.2020.)

SFF: Bukurešt je srce Sarajeva

Nije potrebno mnogo razmišljanja da bi se zaključilo kako i ove godine glavna „festivalska atrakcija“ dolazi iz Rumunije. Tamošnja kinematografija, koja godinama unazad daje kvalitetne filmove, i ovoga puta blista.

Devetnaesti po redu Sarajevo Film Festival traje do 24. avgusta, a o svim događajima i filmovima u okviru SFF-a možete pročitati više u našoj posebnoj temi posvećenoj festivalu.

„Moja baka se udavala dva puta. Drugi put, pred sam kraj Drugog >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << svetskog rata, ona se kao Austrijanka zaljubila u jednog jugoslovenskog vojnika, koji ju je osim šarmom, sigurna sam, oduševio i time što je bio snalažljiv i svuda je imao neke veze i kontakte, pa je mogao nabaviti sve čega nije bilo u kući“, priča Ines Hofler dok ispija gutljaj sarajevskog točenog piva, oduševljena gradom na Miljacki.

Iz tog „mešovitog braka“ rođeni su njen otac i tetka, koja ju je pratila na autobus u Beču, žaleći što i sama ne može doći u krajeve. Tetka je inače zagazila u šestu deceniju i nedavno je počela da uči srpsko-hrvatski, ne bi li bila bliža svom ocu i njegovom poreklu, pomenutom jugoslovenskom vojniku.

„Nisam znala da postoji toliko autobusa ka ovom delu Evrope. To je zapravo odlično, jer se ne sećam kada sam poslednji put putovala negde autobusom, pokazivala pasoš na granici... Znam da je za vas to noćna mora, ali moram da priznam da meni to daje autentičan osećaj putovanja“, kaže Ines. Svog prvog dolaska u tadašnju Jugoslaviju seća se kroz izmaglicu, jer je imala svega nekoliko godina, ali pamti kupone za benzin o kojima je njen otac mnogo vodio računa.

Ovih dana u Sarajevo je stigla kao deo ekipe filma „Talea“, u koji je bila uključena kao savetnica na scenariju. Dramu o četrnaestogodišnjoj Jasmin koja kreće u potragu za svojom biološkom majkom, nakon što saznaje da je puštena iz zatvora na slobodu, režirala je Katarina Makstajn, a film će u Sarajevu biti prikazan u sredu 21. avgusta u Narodnom pozorištu, u okviru glavnog takmičarskog programa.

„Malo je dobrih filmova u Austriji koji imaju priču koja može da komunicira sa publikom, bez obzira na to o čemu govori. Uglavnom su sve priče veoma depresivne, teške životne storije“, smatra Hofler, „pa nije ni čudo što je pre nekoliko godina jedan američki kritičar, nakon festivala austrijskog filma u Njujorku, našim filmovima dao etiketu 'feel bad movies'.“ (engl: filmovi zbog kojih se osećate loše).

Bez razmišljanja izdvaja Mihaela Hanekea prvenstveno zbog „Bele trake“, ali i „Ljubavi“, a potom i Ulriha Seidla čija se trilogija „Raj“ uspešno prikazuje skoro godinu dana na brojnim svetskim festvalima, uključujući i nekoliko srpskih.

„Ali posle njih zjapi mnogo, mnogo praznih mesta i ne znam do kada će biti tako. Čak su i Austrijanci počeli da izbegavaju svoje filmove, pa ih u bioskopima malo ko gleda“, priznaje ona.

Uprkos tome, od devet igranih filmova u ovogodišnjem takmičarskom programu Sarajevo Film Festivala, čak dva dolaze iz Austrije. Osim filma „Talea“, tu je i ostvarenje reditelja Daniela Hesla „Soldate Jeannette“.

Međutim nije potrebno mnogo razmišljanja da bi se zaključilo kako je i ove godine glavna „festivalska atrakcija“ zapravo iz Rumunije. Tamnošnja kinematografija, koja godinama unazad daje kvalitetne filmove, i ovoga puta blista.

Već drugo veče takmičarskog programa, čiju trećinu čine rumunska ostvarenja, obeležila je svetska premijera drame „Karmen“, debitantski film Dorua Niteskua. Regionalnu premijeru na festivalu imao je i film „Kada noć padne na Bukurešt, ili Metabolizam“ Korenelija Porumbijua, a očekuje se i svetska premijera filma „Vuk“ Bogdana Mustate.

Osim toga, ovogodišnja festivalska filmska posveta takođe je u znaku rumunskog umetnika. Program „Posvećeno“ (Tribute to) slavi delo reditelja Kristija Puijua, pa su tako organizovane projekcije njegovih filmova „Aurora“, „Cigarete i kafa“, „Lova i još ponešto“, „Pre doručka“ , „Smrt gospodina Lazareskua“ i „Tri vežbe interpretacije“.

Rumunska glumica Mirela Oprisor članica je ovogodišnjeg žirija koji će doneti odluke o najboljim ostvarenjima u takmičarskom programu. Pre tri godine upravo je ona osvojila nagradu Srce Sarajeva za najbolju žensku ulogu, igrajući u ostvarenju „Utorak, nakon Božića“ Kornela Mundrucoa.

Ipak, uprkos procvatu koji doživljava tamnošnja kinematografija, Oprisor navodi da je situacija za ljude iz sveta filma veoma teška.

„Rekla bih da je zapravo sve lošije nego pre desetak godina. Tada su sigurno uslovi za snimanje filma bili znatno bolji, iako smo imali problema sa nadležnim institucijama i resursima. Ali danas više nije problem u institucijama, problem je u tome što nema para“, kaže Oprisor uz osmeh dodajući „No money, no funny“ .

„Ja jesam trenutno u poziciji da mogu da biram projekte, ali to je prava retkost. Uz to, radim i u pozorištu i na televiziji, jer je to jedini način da možete da živite od ovog posla“, dodaje rumunska glumica.

Možda se nedostatak novca i mali filmski budžeti mogu gledati kao olakšavajuća okolnost s jedne, i dodatni kreativni podsticaj sa druge strane, smatra reditelj Dejvid Gordon Grin (All The Real Girls, Pineapple Express), koji je sarajevskoj publici predstavio film „Princ Avalanš“.

„Ranije sam snimao filmove i po pedeset dana, sa budžetom od trideset miliona dolara. Sada je snimanje trajalo svega šesnaest dana i znatno je manje koštalo. Ali to je bio moj izbor, želeo sam da ogolim celu priču, svedem je na osnovne emocije jer je to najvažnije“, tvrdi Gordon Grin. „Osim toga, nemate veliku odgovornost prema producentima koji su uložili novac, ne morate da sedite na sastancima i debatujete sa sto ljudi o tome da li će vaš film da se zove ovako ili onako. Mnogo je manje pritiska.“

„I što je najvažnije, a možda i najteže, kada snimate sa malo novca, zaista morate da gurate vaše kreativne granice što više možete. I baš svake godine se pokaže da ukoliko ispoljite sav potencijal, i vaš takozvani mali film može odlično proći na blagajnama.“

Nastavak na B92...