Izvor: B92, 05.Mar.2009, 13:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SELEKTAH: Šta (da) se sluša...
Nekakvi komentari o nekim izdanjima iz bliže i dalje sadašnjosti
LILY ALLEN – It’s Not Me, It’s You (EMI) Lily Allen se ne stidi sebe. Njoj je sasvim normalno da u jednoj pesmi kuka što joj je dečko svuda super sem u krevetu, da bi već u sledećoj proslavljala idilu sedenja ispred TV-a, u dvoje, sa ’kinezima’. Ne bi trebalo ni da nas začudi to što Lily zna gde je Irak, kao i da svet u ovom trenutku ide u k____, ali curi, ipak, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << trebaju dijamanti. Džoanozbornovski pokušaj racionalizacije Boga (u Him) je nešto najšarmantnije što je razmišljanje o onostranom iznedrilo. A za sve to vreme promiču Coldplay, Hot Chip, Johnny Cash, Girls Aloud, Mark Ronson, sirtaki (!)... svi neodoljivo zvučeći kao ’Lily Allen’. Pop album godine. (S: ****)
WHITE HINTERLAND – Luniculaire (Dead Oceans) Mini-album 'na francuskom' koji Casey Dienel prikazuje kao toplo-hladnu mešavinu Brigitte Bardot i Nico. Gainsbourg bi bio zadovoljan. (S: ***plus)
RAZNI IZVOĐAČI – Guilt By Association Vol. 2 (Engine Room) Drugo izdanje blogoljubive edicije donosi novi set obrada na kome, recimo, My Brightest Diamond (u Tainted Love) zvuče skoro kao Everything But The Girl iz svoje drum’n’bass faze. Sa više promašaja (In The Air Tonight- Takka Takka) nego pogodaka ovo je ipak za iTunes ’cherrypicking’ kupovinu. A istu treba započeti ’jednom od najboljih obrada svih vremena (sezona ’09)’- Francis and The Lights su viloldhamizovali Kanyeovu Can’t Tell Me Nothing. (S: **plus)
TIMBER TIMBRE – Self-titled (Out Of This Spark) Nisam baš načisto da li je ovo prvi ili treći album ovog benda. Proverite. Ili nabavite sva tri. TT bi mogli da se ugnezde između B.P. Billy-ja i Bill-a Callahan-a da njihove suzne oči nisu uprte ka melanholičnijim izdanjima Jonathan-a Richman-a. Ovo je amerikana kao da je odsvirao pijani David Lynch. (S: ****)
SUSUMU YOKOTA – Mother (Lo) Yokota ovaj put svoju Leaf-elektroniku ukršta sa melanholičnjikavim vokalima (Nancy Elizabeth, Efterklang, Our Broken Garden), a dobijeni rezultat zvuči kao nešto što ste već čuli milion puta na sličnim ’audio-tapete’ izdanjima. Plus, Sakamoto je to radio bolje pre sto godina. (S: **)
SARA LOV – The Young Eyes EP (Nettwerk) Devojka koja se proslavila (odličnom) My Space obradom Arcade Fire (My Body Is a Cage) svojim autorskim radom pokazuje da je nećemo pamiti samo po tome. Kome nedostaje setnija Natalie Merchant neka izvoli. (S: ****)
MORRISSEY – Years Of Refusal (Attack) Mozzov prateći bend prerastao je na poslednja tri albuma u neku vrstu njegovog E-Street benda, a on se, poput Springsteena, oseća sve sigurnije u ’novom, starom’ ruhu. YOR svojim muškim, kompaktnim zvukom, na kome su stihovi tek stazice za melodije, neće privući nove fanove, ali svi koji su proslavili ’second coming of Mozz’ sa You Are The Quarry (i) ovde će propisno izvidati rane. Naročito na meksikofilskim When Last I Spoke To Carol i One Day Goodbye Will Be Farewell, koje su vrhunac albuma. (S: ****)
TIM EXILE – Listening Tree (Warp) Najbolji momenti ovog albuma zvuče kao fantastičan omaž Depeche Mode (Music For The Masses/ Violator), D.A.F. i Cabaret Voltaire. Prava je šteta što revitalizacija gotskog elektra nije bila dovoljna mladom Exile-u, već je morao da sa nama podeli i da je radije slušao Squarepusher-a (Big Dada) nego Aphex-a (Richard D. James). (S: ***plus)
ROBOTANISTS – Close Down The Woods (Overhead) Lep ženski vokal, lepa melan-popična atmosfera (negde između All About Eve i ranih Cranberries) i sve to neočekivano presečeno ispraznom i ničim izazvanom obradom I Want To Know What Love Is- Foreigner. (S:***)
MARISSA NADLER – Little Hells (Kemado) Strpana u frik-folk kada se pojavila, Marissa je danas bliža eteričnijem zvuku EmmyLou Harris (iz Lanois faze) ili Liz Fraiser. Fanovi Portishead neće odoleti. (S: ****)
FRANZ FERDINAND – Twilight (Domino) Kao i kod većine bendova kod kojih je stil bitan koliko i sadržaj ni FF nemaju puno izbora nego da iznova pritiskaju dugme ’refresh’. Pesmica poput Send Him Away koje ozbiljnije beže od diska (u kalipso!) nažalost nema dovoljno. I, da, Twilight Omens je pesma godine. (SELEKTAH: ***)
N.A.S.A. – The Spirit Of Apollo (ANTI-spetrophonic) Vidim da je na Pitchfork-u ovo izdanje sahranjeno kao ’showing-off’ Spike Jonze-ijevog brata i drugara mu, koji se umesto da prave originalnu muziku fale koliko poznatih prijatelja mogu da strpaju na svoj album (preko 50, mislim). Pa, ipak, meni sve zvuči bolje nego većina hip hop albuma koja na pomenutom sajtu dobija visoke ocene. Apsolutni hajlajt je Way Down na kojoj RZA, John Frusciante i Barbie (!) zvuče sirovo i seksi, kao Wu Tang Clan u najboljim danima. (S: ***plus)
