Izvor: Politika, 24.Apr.2013, 22:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
S kućnim budžetom u Kan
Što se Ministarstva kulture Crne Gore tiče, od njih sam za film „Ruže” dobio tačno onoliko para koliko sam i tražio – ništa
Podgorica – Goran Bjelanović iz Podgorice, pesnik, autor nekoliko drama, reditelj čiji su komadi nagrađivani na mnogim festivalima, autor nekoliko filmova i knjiga poezije, pre nekoliko dana je šokirao crnogorsku javnost obelodanjujući vest da je njegov kratkometražni film „Ruže” ušao u zvanični program Kanskog festivala u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kategoriji „Short corner”.
Bjelanovićev film „Ruže” prvi je crnogorski film te kategorije, koji se našao u društvu najprestižnijih dela svetske kinematografije u Kanu, što je i povod za razgovor sa ovim stvaraocem.
Reč je o kratkometražnom igranom filmu koji govori o čovekovoj otuđenosti u vremenu, lažnim vrednostima, varljivim ljubavima i prijateljima od papira. Glavnu ulogu tumači Sejfo Seferović.
Ne zvuči li malo bodlerovski vaše pojašnjenje filma „Ruže” – da u njemu „zapravo ničeg ohrabrujućeg nema”? Kako ste Vi dospeli u „kansku ekipu” veličanstvenih?
Bodlerovski jeste, ali u vremenu – ništa novo. Još od Feničana provejava ili se jasno nameće misao da su najsigurniji prijatelji oni koji vas nikad neće izdati – od papirnatog materijala. Ovo vreme nije uništilo nego satrlo opšte pojmove o iskrenom prijateljstvu, pravom druženju i onim vrednostima na kojima je moja generacija odrastala. U njemu se potvrđuje i ona večita istina o umetnosti kao manufakturnoj proizvodnji poniženih i uvređenih koji krvare svoju estetiku i za etiku plaćaju po kaldrmama koje su ljudi odbacili, a Bog sačuvao, samo da stvaraoce nagradi ili pak kazni. Kako god to ko hoće da razume.
Kako ste uspeli da finansirate, odnosno realizujete, ovaj kratkometražni film? Jesu li vam Ministarstvo kulture ili crnogorska kinematografija bili od ruke?
Film „Ruže” rođen je u mukama i ludilu. To što je film realizovan parama istrgnutim iz kućnog budžeta moje supruge Tamare i dece Anastasije i Ilije, jasna je potvrda o kakvom odricanju i premošćivanju je bilo reči. A to što sam i smogao hrabrost da tako niskobudžetan film pošaljem u Kan, među najbogatija ostvarenja – u svakom smislu, uverljivo je svedočanstvo o nekoj vrsti ličnog ludila, i potrebe da izmerim ono što stvaram na metru koji nema milosti, ali čija potvrda ima neprevaziđenu cenu. Što se ministarstva tiče, od njih sam dobio tačno onoliko para koliko sam i tražio – ništa. Nisam se navikao na dobijanja, pa mi dostojanstvo ne dozvoljava da bilo kome pružim mogućnosti odbijanja. Crnogorska kinematografija je u povoju. Ima nekih pokušaja. Meni se zanimljivim čini ime Nikole Vukčevića.
Kakav je status umetnika u Crnoj Gori, pre svega, pisaca, „filmadžija” i drugih?
Status umetnika u Crnoj Gori jednak je položaju svih stvaralaca na planeti ne samo u ovom nego u svim vremenima za nama. Ni u jednom društvu nema ništa izvesnije od podele na dvorsku artističku kamarilu i one koji zaista žive i stvaraju umetnost. Ni u Crnoj Gori nije drugačije nego li na drugom mestu. Nagrade „dvorskim piscima”, ako su u pravu žiriji koji su im ih dodeljivali, jesu za ponos laureatima, njihovim precima i potomstvu. Ako sam u pravu, i ono kako gledam na najveći broj nagrađenih dela, onda su ta priznanja zvučna i beznačajna. Mislim da su najčešće u pitanju dela koje će nadživeti i sami njihovi autori. Vreme će pokazati da li sam imao intelektualnog kredita za jednu ovako oštru i surovu konstataciju.
Novica Đurić
objavljeno: 24/04/2013
