Izvor: Danas, 18.Feb.2016, 11:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
S crvene na roze
Crvena ljubav, prema romanu Aleksandre Kolontaj, dramatizacija i režija Olga Dimitrijević, Uzbuna i Bitef teatar
Na jedan, mora se priznati, ideološko-dendijevski način, bit ove stvari, kako ju je videla i njegova saborka Aleksandra Kolontaj, najbolje je izrazio Vladimir Iljič Lenjin u programskoj sentenci: "Naš zadatak je da svaku kuvaricu naučimo da upravlja državom."
Uprkos njenoj duhovitosti, ko se danas seća ove rečenice? Taj zaborav govori o dubokom gubitku >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << humora u komunizmu posle Lenjina, i liberalizmu posle pada Berlinskog zida. A bez ironije nema istinske levice - bez tog neverovatnog spoja ironije i patosa, koji nadahnjuje i navedenu misao, a eliminiše sarkazam i sentimentalizam.
Ta misao na sebi, pre svega, nosi žig dadaizma, a dadaizam nije tek igra neologizmima i oksimoronima, detinjskom mudrošću i kritikom senilnosti evropskog intelektualizma koji nije uspeo da spreči ni Prvi ni Drugi svetski rat. Dadaizam je umetničko predosećanje i kamerno ostvarenje jednog mogućeg, ali malo verovatnog sveta u kojem svaka kuvarica zna da upravlja državom; sveta u kojem državi nije potrebno da je vode profesionalni političari kao psa na povocu.
Lenjin se nalazi u egzilu u Cirihu kad se tu objavljuje dadaizam. Dakle, dadaizam, ali i čitava paleta od dadaizma ranijih ruskih avangardnih pokreta (o kojima u našoj prestonici upravo svedoči odlična izložba u Muzeju istorije Jugoslavije "Ruska avangarda u Beogradu") - koji će, kako kažu i Maljevič i Tatlin, nagovestiti Oktobarsku revoluciju i na izvestan način nagovoriti na nju - svojom borbom protiv normiranosti i kanona u umetnosti, svojim zahtevom za apstrakcijom kao vizijom, nadahnjuju, doduše nedugo, i rani život u Sovjetskom Savezu, i utiču na strukturu kritičkog mišljenja Aleksandre Kolontaj o položaju žena i radničke klase, i o formama ljubavi u neslobodnom svetu.
Patetiku i sentimentalizaciju horizonta očekivanja (od) ljubavničke ljubavi Kolontajeva razotkriva kao društveno uslovljene forme emocionalnosti koje sprečavaju misao o potlačenom položaju žene u društvu, u braku, u porodici, u muško-ženskom odnosu i seksualnom činu. Neophodan je, dakle, kubizam ljubavi! Kao pokret, kubizam stoji u korenu ruske avangarde!
Dramaturškinja i rediteljka "Crvene ljubavi" u Bitef teatru, sačinjene "po motivima romana Aleksandre Kolontaj", piše u programu da se njena predstava "bavi revolucionarnom idejom ljubavi i dovodi u pitanje patrijarhalne i kapitalističke društvene mehanizme koji su oblikovali ljubavne odnose i njihove današnje društvene oblike (re)produkcije svakodnevnog života".
Uprkos ovom visokoparnom obećanju, predstava se bavi jednim uobičajenim ljubavnim trouglom u kojem, doduše, supruga pati ne zato što je muž vara, nego zato što nije iskren prema njoj, ali sentimentalistički ronzajući po sceni tako da uništi i svaku pomisao na pomenutu "revolucionarnu ideju ljubavi". Kad uz to kompozitorka Ana Ćurčin, svirajući gitaru, bez ikakvog ironijskog odmaka otpeva i sentiš-refren: "Ovo je, dragi, brodolom", nalazimo se ne usred bure protiv "patrijarhalnih i kapitalističkih društvenih mehanizama", kako beše rečeno, nego na ljuljuškajućim vetrićima kiča. A kad se na to nadovežu još i stihovi zvezda naše estrade: Leontine Vukomanović, Marine Tucaković, Zorana Kikija Lesandrića, Severine Vučković i ostalih, koje Milica Stefanović, Jelena Ilić i Vladimir Aleksić pevaju sa uživljavanjem, onda i sam naslov "Crvena ljubav" spada na roze.
Kakve veze ima ova herc-noveleta sa smelim idejama i odlučnom praksom Aleksandre Kolontaj, to ni Olga Dimitrijević nije znala, jer je bio mrak, jer je bio mrak.
