Izvor: Politika, 14.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
S Kosovom i Metohijom u srcu
... a ipak daleko od njih. Sećanje na Darinku Jevrić i Aca Rakočevića
Jedna princeza i jedan vitez – po druženju i osećanju realnih istorija – u životu i u stvaranju, Darinka Jevrić i Aco Rakočević, ostavljaju za sobom značajno, ali nezavršeno delo, svoju jedinstvenu kosovsko-metohijsku hrisovulju i simbol, poput i mnogih drugih pisaca u tom podneblju, koje je ubila velika ljubav baš za tu, srpsku zemlju, i vekovno prokletstvo nesigurnog bitisanja na njoj i proterivanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << s nje.
Redosled njihovog zemnog nestanka bi obrnut: prvo je, u utorak, 13. februara 2007. godine, umro plodan pisac za decu, omladinu i odrasle Aco Rakočević, a već kroz tri dana, u petak, 16. februara, i poznata srpska poetesa s omanastirene Metohije zelene, Darinka Jevrić.
Tužna hronika
Dok još beše pećka srednjoškolka, sa sedamnaestogodišnjom Darom Jevrić, slučajno, pesnik Velimir Milošević, i sam Metohićanin, i ja, celi jedan sunčan, prolećni dan, provedosmo u manastiru Visoki Dečani, u divnom razgovoru s tada još mladim, prelepim i mudrim ocem Justinom, u šetnji pored Dečanske Bistrice, i, gore, po okolnim brdima, ispod stoletnih borova i kestenova. Mi smo bili, verovatno, prvi na svetu koji su, iz njenih usta, čuli stihove, "bačene" na list, istrgnut iz đačke sveske, koji će biti osnova njene buduće kultne pesme "Dečanska zvona". Koja će je proslaviti. Ali, mnogo godina kasnije, u noćnom ekskluzivnom lokalu "Lipa", u Novom Sadu, uz zvuke mađarskih Cigana tamburaša, gde je direktor "Brankovog kola", pesnik Nenad Grujičić, "zadužio" Darinku da pročita ciklus svojih pesama, ugledni književni kritičar Miroslav Egerić – Draga Daro, "Dečanska zvona" su ti sjajna! Ali, zbog "Sobe" ćemo ti podići spomenik!
Napravimo li lik poetese njom samom, "Soba", ovako počinje: "Soba u kojoj dišeš kao usnuli svetac/ A odavno te nema."
A "Monolog pjesnika" ovako snažno ulazi u naše sećanje: "Šta sam to zidao? / Plašim se da imenujem. / Okolo raspršena građa: starinske knjige, poroci, / Snovi, godine, živi kreč – najprije razlažeš/ Pa sabireš značenja tajna... / Tapije i skice nijesam pribavljao, / Nikakva uzdarja –- uvijek / Počinjući ni iz čega..."
Uvek počinjući ni iz čega! To je taj sudbinski monolog, ili dijalog, svejedno, stvaralaca, putnika, beskućnika, prognanih, poniženih, uvređenih. Ili, kako reče poznati naš pesnik Slobodan Rakitić, u predgovoru njene nove knjige izabranih pesama "Psalam bezdomnika", upravo izašle iz štampe u izdanju "Panorame":
"Darinka Jevrić je uspravna pesnikinja i kad kazuje pohvale, i kad sriče kletve na svojoj zemlji. A to podneblje je hvostansko, metohijsko, kosovsko, svetootačko. To je zemlja naših predaka, ratnika i svetaca, careva i sebara, zlata i krvi, buntovnika i zakonodavaca, svete loze i korova. Danas zemlja srpskog stradanja, ridanja i plača."
Dom ni iz čega!
A Aco Rakočević iza sebe ima desetak zapaženih knjiga proze za decu i odrasle. Neki njegovi prijatelji na prvo mesto stavljaju njegov roman za omladinu "Državna deca", u kojem je, u zgusnutoj slici, prikazana nemila sudbina izgubljene i odbačene dece, bez roditelja, odmah posle Drugog svetskog rata, koja su odrasla i školovala se u, na brzinu "sklepanim", državnim institucijama, domovima i internatima. I sam je pisac, rođen u Morači, u njima proveo više sudbonosnih godina. Jordan Ristić, pisac i direktor Pokrajinske narodne i univerzitetske biblioteke "Ivo Andrić" iz Prištine, koji se do poslednjeg dana Rakočevićevog ovozemaljskog života s njim blisko družio, izdvaja, po značaju, njegovu knjigu "Molitva za Milicu", u kojoj je projektovana tragika nove "državne dece". Otud, Ristić ovako završi svoj nekrolog prijatelju, u ime svih prisutnih: "Ako bismo pronicljivije tražili korene Čičine bolesti, on bi nas sam uputio na prelivenu čašu žuči i na maksimu starih Kosovaca "Pojela ga kosovska muka!". Jer je sam rekao i zapisao: "Ne ostaje mi ništa drugo, no da se osećam i živim kao biljka koju su izvadili iz zemlje, pa je još ostavili bez svetlosti, vazduha i vode!"
Dirljive životne priče o Acu Rakočeviću, isto kao i o Darinki Jevrić, one tužne, vezane za njihovo bolno doživljavanje kosovskometohijske tragedije, ali i one, u retkim trenucima, začinjene radostima, imali bi da kažu – poznati kosovski pesnik Mirko Žarić, koji se poslednjih godina s njima veoma intenzivno družio, ugledni novinar i publicista Mirko Čupić, i profesorica iz Kosovske Mitrovice Mitra Reljić. I mnogi drugi. Reljićeva je Darinki, bivajući uz nju i posle poetesine odluke da se ne seli s Kosova, iz Prištine, pomogla kroz niz dana, meseci i godina, da stravične slike pakla ovog avetnog grada posle progona preko 50.000 Srba, koje su slamale njeno srce, lakše podnese. Njena popularnost u narodu je porasla, ali je platila veliki ceh. Pustoši, osame, tuge i boli bili su jači – njeno zdravlje se rapidno pogoršavalo, rušilo.
Ali sve priče za njih dvoje, kao i za svakog proteranog Srbina ili Srpkinju s Kosova i Metohije, isto kao i za one koji su ostali da žive na vekovnim domaćim ognjištima, uz svakodnevnu opasnost da im mogu biti rasturena, mogle bi da počnu i da se završe onako kako je zapisano u knjigama i Darinke Jevrić i Aca Rakočevića, što tvori novu slovensku antitezu: Naš dom više ne postoji! Sve moramo da zidamo iz početka! Ni iz čega!
Radoslav Zlatanović
[objavljeno: 14.03.2007.]
.jpg)
