Izvor: Politika, 15.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ruski prozor za sveži vazduh
Dragan Velikić u intervjuu "Politici" govori o svom najnovijem romanu, književnim klanovima i nagradama
Beč, aprila – Srpski pisac Dragan Velikić, koji je već dve godine na dužnosti ambasadora Srbije u Beču, najzad je završio svoj roman "Ruski prozor" koji je počeo da piše pre pet godina. Knjiga izlazi ovih dana u izdanju "Stubova kulture" i biće predstavljena u Beogradu 17. aprila u podne, u Galeriji Artget Kulturnog centra Beograda, a istog dana uveče i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Somboru jer se, kako autor kaže, odrastanje glavnog junaka knjige dešava u ovom gradu iako se ime grada ne pominje.
Sa Velikićem piscem razgovarala sam ovih dana u rezidenciji naše ambasade u Beču mada on tvrdi da pisac i ambasador Velikić ne postoje odvojeno, odnosno da je u njegovom slučaju reč o simbiozi u kojoj pisac pomaže ambasadoru. Uostalom, kako sam kaže, on je jedino i mogao da bude ambasador u Austriji ili Nemačkoj, jer je tu mnogo prevođen (njegove knjige prevode se na nemački od 1990. godine), ima dosta kontakata, a sam Beč, u koji dolazi već petnaest godina, prisutan je u mnogim njegovim romanima.
Ipak, dok u opuštenoj atmosferi priča o novoj knjizi i citira svog junaka koji kaže da je jedina muka u pisanju "kada čovek ne može da se otključa, kada nije u stanju da progovori iz pravog sebe", Dragan Velikić kao da ponovo postaje "one man band", kako sebe, inače, često predstavlja.
Šta se desilo kada je "one man band" prihvatio izazov ambasadorskog mesta, i to u trenutku kada je imao tri četvrtine završenog novog romana?
Desilo se to da je prvih godinu i po dana roman stajao netaknut. Pre nego što sam došao na mesto ambasadora živeo sam kao profesionalni pisac i imao "večnost svakoga dana". Ambasadorsko mesto, pogotovo u Beču koji ima ogromnu dijasporu, u kojem su vođeni pregovori o Kosovu i koji je u prvo vreme mog boravka bio prestonica EU, donosi popunjenu agendu do poslednjeg daha. Tek u poslednjih šest meseci uspeo sam da se organizujem i da ustajem rano kako bih u zoru pisao po dva sata i završio roman. Posle ove knjige, napraviću predah.
Naslov "Ruski prozor" je metafora, ali kakva?
Ruski prozor ili fortočka je prozorčić veličine sedam sa osam centimetara koji se otvara kada je niska temperatura. On je suviše minijaturan da bi se prostorija ishladila, ali pomaže da se izluftira. Dakle, daje svežinu, ali ne hladi. Kada sam pre deset godina boravio u jednoj staroj kući u Hamburgu, soba je grejana celu noć, jer je napolju bio sneg, a taj prozorčić je sve vreme bio otvoren i tada sam saznao da ga zovu "ruski prozor". Kasnije sam često nailazio na njih, svako to drugačije zove, jedino je u Hamburgu u upotrebi "ruski prozor". Zašto sam se vezao za to? Ruski prozor ima tu metaforu da uvek postoji način da se pobegne iz sebe, da se povremeno zbriše iz situacije u kojoj se nalazimo, a da se ne nanese mnogo štete. Na nekoliko mesta u romanu postoji taj motiv. Kada se knjiga pročita, vidi se da naslov duboko pristaje, da ga nisam izmislio po svaku cenu.
Koliko je posao ambasadora, krcat svakodnevnim susretima koji troše, uticao na poslednji deo romana?
U podnaslovu "Ruskog prozora" stoji da je to roman omnibus. On se ne sastoji iz tri romana, već iz tri celine, zasebne ali duboko povezane. Prva se zove "Zapisi iz života malog građanina", drugi "Vozovi" a treći "Neke druge priče". Moje iskustvo ambasadora jeste uticalo na treću celinu romana, ali ne po motivima. Ubeđen sam da je, kada sam završio knjigu, skala emocija bila mnogo bogatija. Godinama sam bio samo pisac i novo iskustvo je donelo širi dijapazon. Svaka knjiga na neki način jeste posledica načina života. Ja lično se užasavam "kabinetskog pisanja", izmišljanja situacija. Pisanje nije izmišljanje, već primećivanje.
"Ruski prozor" će se, pretpostavljam, ubrzo pojaviti i na nemačkom?
Da, do kraja godine. Ranije sam bio kod austrijskog izdavača koji je objavio šest-sedam mojih knjiga, a sada sam prešao kod nemačkog DTV ("Nemačka džepna knjiga"), u čijem će izdanju izaći i "Ruski prozor", a postoji ideja da se objave i neke moje ranije knjige. DTV dosta objavljuje književnost, ima veliku moć na tržištu, široku mrežu i knjižari ga vole.
Svojevremeno ste dosta kritično pisali o našoj književnoj sceni, o njenim kuhinjama i klanovima. Sad kad ste se malo udaljili od toga, kako razmišljate o tom fenomenu?
Fenomen kuhinja i klanova je svuda isti i oduvek je postojao, ali je kod nas, usled svega što se dogodilo, malo preterano. I zato će biti potrebno i više vremena da se stvari normalizuju. To je kao kada se nasip sruši i reka se izlije. Treba vremena da počne ponovo da teče. Sve je zakon fizike. Već godinama imamo iskustvo kako se za medije prave priče o uspesima srpskih pisaca u inostranstvu i taj model je ostao do danas. Sve je postalo važnije od same knjige. To je fenomen koji je došao do obesmišljenosti, ali ja sam shvatio da ne možemo da se ljutimo zbog toga. To je kao kada bismo se ljutili na kišu.
Takođe ste upozoravali na činjenicu da se godišnje u Srbiji dodeljuje oko 400 književnih nagrada?
Kasnije sam razmišljao o tome i shvatio da je tu reč o prikupljanju bodova za penziju. Pošto sam i sam u godinama kad već razmišljam o penziji, raspitao sam se i saznao da su dve glavne stavke za penziju pisca prevodi i nagrade. Mnogo je teže doći do prevoda, jer ne može neka knjiga iznebuha da bude prevedena na finski i da tamo bude genijalna. Da bi bila prevedena, ona mora da bude dobra. Dakle, oni, koji nemaju prevode, prikupljaju poene za penziju nagradama koje se dele po sistemu "ti meni, ja tebi". Ako se godišnje dodeli 400 književnih nagrada, to znači da je za poslednjih petnaestak godina nagrađeno oko 6.000 knjiga, što uopšte nije naivno!
--------------------------------------------------------------------------
Stomak
Jedini problem je stomak. Da li ga imaš ili nemaš? I ne pomaže tu zavirivanje u biografije. Jer, tamo ima svega sem stomaka. Kakav je nečiji stomak, to nigde ne piše. O tome se grobno ćuti. Stomak je meko mesto i krije se oklopom, svejedno da li si kornjača, jež ili umetnik. I zato, ako ti je stomak osetljiv, ne krivi druge zbog toga. Nije problem u moralu, već u stomaku. Sudbinu nam određuje stomak.
(Odlomak iz romana "Ruski prozor")
Gordana Popović
[objavljeno: 15.04.2007.]
