Izvor: B92, 30.Jan.2009, 14:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Roterdam: Ružičasta ekonomija
29. januar 2008.
Koliko promenjene društveno-istorijske okolnosti utiču na percepciju umetnosti, naročito filma nastalog u prošlom veku, pokazuju dva filma iz Japana nastala u veoma različitim okolnostima i sa različitim ciljem, ali koji dele neke zajedničke osobine.
Pinku eiga je podžanr koji predstavlja vrstu produkcije, ne stilsko tematsku odrednicu, tiče se specifične vrste meke pornografije namenjene prikazivanju u bioskopima koja se i dalje snima u Japanu, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << a na samom festivalu je prethodnih godina bilo nekoliko retrospektiva režisera koji su svoju karijeru započeli u ovoj produkciji.
To nije teško jer skoro da nema značajnijih režisera u japanskoj filmskoj industriji koji nisu započeli svoju karijeru radeći na pinku filmovima.
U okviru kinotečkog programa "Regained", prikazana su dva filma ove produkcije "Gushing Prayer" Adači Masaoa i "Blue Film Woman" Kan Mukaija.
Adačijev poslednji film, kontroverzni "Prisoner/The Terrorist" prikazan je u Roterdamu prošle godine.
"Blue Film Woman" za pokretanje minimalne priče koja pruža izgovor za višestruke scene seksa koristi krah na berzi i posledice koji taj krah ima po porodicu prezaduženog trgovca akcijama.
Neko bi mogao da se zapita koliko jedan niskobudžetni meki pornić može da bude relevantan danas, i zašto se uopšte prikazuje na ovom festivalu, na to pitanje je lako odgovoriti. Kan savršeno vlada filmskim prostorom i naracijom dok je vizuelna stilizacija ovog filma blizu vrhunskim delima japanske kinematografije iz istog perioda (’60-’70.) Narativni mehanizam neisplaćenih dugova je čest pokretač radnje u japanskom filmu, isto koliko i samoubistva i nasilje u porodici. To sigurno nije zato što producentima nedostaje ideja već zato što je u pitanju glavna dohodovna aktivnost jakuza.
Ako se prisetmo koliko je članaka objavljeno u Srbiji u poslednjih nekoliko meseci 2008. godine o samoubistvima, ubistvima i pretnjama vezanim za ilegalno pozajmljivanje novca i zapitamo kako nikom još nije palo na pamet da snimi film o tome, a naročito da taj film bude upola pismen, u smislu vladanja filmskim jezikom, kao Kanov soft-core film, otkrićemo koliko je filmska produkcija u Srbiji danas tematski i profesionalno autistična i funkcioniše zbog uskog interesa nekolicine ljudi.
Kada poređenju zatim dodamo i film "Lazarus Episode 1-2-0" Kišu Izučija, žestoku kritiku ekonomskog sistema (čitaj liberalnog finansijskog kapitalizma) umotanu u oblandu krimi priče o ženi koja je spremna na falsifikovanje novca i ubistvo kako bi preživela u sistemu koji ne ostavlja puno prostora siromašnim marginalcima. Iako spor i predug (201minut) sa izmeštenom vremenskom linijom, gde je nulta epizoda koja objašnjava uzrok ponašanja junakinje, smeštena na kraj, uz film "Under the Tree", najbolji je predstavnik filmova iz potprograma "Hungry Ghost" čiji se efekat užasa zasniva na međusobnoj ljudskoj ekonomskoj eksploataciji a ne natprirodnim uzrocima.
Jedini razlog zbog kojeg je smešten u taj potprogram je kadar pred sam kraj filma gde se ubici učini da je video duha glavnog lika, što je mogli biti i izbačeno iz filma, uz još 20 minuta, bez ikakve štete po snažnu poruku koju ovaj film nosi.
Film kome ne treba nikakvo skraćivanje, koji pršti od energije, stila napetog koliko i mišići glumca Toma Hardija, tumača uloge zatvorenika sa najdužim robijaškim stažom u britaniji, je "Bronson" Nikolasa Vindinga Refna. Sa nepunih 40 godina već je doživeo da mu festival u Roterdamu pre nekoliko godina posveti mini retrospektivu kroz ciklus trilogije "Pusher" i dokumentarni filmu o snimanju drugog dela iz trilogije kada je po sopstvenim rečima, Refn bio rob banaka i fondova i zbog svih problema sa finansijama na ivici ludila.
Refn u "Bronsonu" potpuno napušta naturalistički stil koji je doprineo kvaltetu i uspehu trilogije "Pusher", i pozajmljuje iz pozorišta, opere, kabarea i likovne umetnosti uz dozu ultra nasilja na kojoj mu ne bi pozavideo ni Aleks iz "Paklene Pomorandže", da bi prikazao život čoveka koji je bukvalno sveden na višegodišnji boravak u kavezu!
Projekcija "Bronsona" sinoć je bila popunjena do poslednjeg mesta tako da Refn zaista nema čega da se stidi kada god mu se film prikazuje na ovom festivalu za razliku od nekih mnogo starijih, izvikanih evropskih kolega.
Izbalansiran filmski program širokog opsega, u stanju da obuhvati staro i novo, opskurne komercijalne produkcije i mlade autore poput Nikolasa Vinding Refna i Kišu Izučija (takođe pekao zanat na Pinku produkcijama) dokazuje superiornost koncepta ovog filmskog festivala.
