Izvor: Politika, 26.Sep.2012, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Romske bajke deda Late korpara
Prokupčanin Slavimir Slavko Demirović prvi je kod nas sakupio usmena kazivanja predaka
Prokuplje – Kad nekog cara u lovu zateče kiša, on se skloni u kućicu usred šume, tako malu da je u nju mogao samo on da uđe bez pratnje. Baš u tom momentu kad je car ulazio Ciganka se porađala. Bilo joj je to deveto muško dete. Kako cara nije san hvatao na ciganskoj slami, on je noć proveo budan. A dok su svi spavali, on je čuo kako su došle suđenice i prorekle da će ovo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dete naslediti cara. Da se to ne bi dogodilo, car otkupi dete i baci ga u duboku provaliju. Ali, da se ispuni prorečeno, suđenice spasavaju dete i ono zaista – postane car. Ovako, sa još mnogo zapleta, kazuje jedna od jedanaest romskih bajki, koje je sakupio Prokupčanin Slavimir Slavko Demirović.
U knjizi, koju je nazvao „Mečkino dete”, po jednoj od najlepših bajki, Demirović je, kako sam kaže u uvodu, napravio „poslednji pokušaj da se usmeno, književno blago Roma, makar i delić sačuva od zaborava”. Ovaj njegov pokušaj je, zaista, pravi podvig i značajan doprinos da i mi saznamo koliko je bogata usmena tradicija ovog naroda.
Pored tema koje se mogu naći u bajkama i mnogih drugih naroda, u ovima koje je sakupio i smestio u knjigu Slavko Demirović, mnogo je elemenata koji oslikavaju samobitnost Roma. Tu su lepo oslikani i ciganske čerge, i svakodnevni život, običaji, pesme i priče (paramiče, kako ih Romi zovu). Ali i vekovni snovi o boljem životu, do kojeg se dolazi srećnim slučajevima, voljom sudbine, uz pomoć nadmoćnih bića: zmajeva, vila, medveda... I, naravno, iz ciganske čerge i siromaštva uspevaju da se izvuku i domognu zlatnih kočija i dvoraca – najhrabriji, najpošteniji, ali i oni koji umeju da sanjaju.
Po rečima sakupljača, on je uspeo, iz sećanja na pričanja dede Late i iz priča roditelja, da zabeleži one najlepše, koje danas retko ko i od Roma zna da ispriča.
– Moj deda Lata bio je korpar – kaže za „Politiku – Slavimir Demirović. –On je leta provodio kraj reke Toplice gde je sekao vrbovo pruće, kiselio ga, gulio i pleo korpe, koje je posle prodavao po pijacama i vašarima. Od toga smo svi živeli. E, da bi nas decu privukao da mu pomažemo, naročito u guljenju kore sa pruća, za šta je morao da upotrebi mnogo vremena, on je smišljao lepe priče koje smo mi rado slušali. Iako je bio nepismen, niko nikad nije umeo lepše i zanimljivije da priča od njega. Nažalost, nema više dede Late, a teško je danas naći i starijeg Roma koji bi znao bar jednu lepu priču. Najveći broj bajki koje sam svrstao u ovu knjigu jesu priče moga dede koje su mi ostale u sećanju iz detinjstva, ili koje su zapamtili moj otac i majka. Ima tu i sreće u nesreći. U vreme ratnih događanja i restrikcije struje, nije bilo televizije, pa šta smo drugo mogli da radimo, nego da pričamo. Tako sam i došao na ideju da ih i zapisujem.
Slavko je jedan od retkih Roma koji se posvetio ovom poslu. On je do sada objavio nekoliko knjiga svojih pesama, uporedo – na romskom i srpskom jeziku, a, svakako, najveći posao na zbližavanju kulture dva naroda učinio je objavljivanjem prevoda na romski zbirke pesama Matije Bećkovića pod naslovom „Alosarde đilja”.
Za štampanje knjige „Mečkino dete” Demirović i Književno društvo „Rade Drainac” u Prokuplju, kao izdavač, uspeli su da se izbore kod Ministarstva kulture da se obezbedi potreban novac. Ovaj projekat ocenjen je i kao kapitalno delo romske kulture.
Koliko je knjiga „Mečkino dete” izazvala interesovanje, videlo se i na njenom predstavljanju. Sala muzeja bila je prepuna, a u programu su učestvovali i srpski i romski hor, pa pevači i svirači romske i ozbiljne muzike. A o knjizi su govorila i dva ugledna ovdašnja profesora – Milka Tošić i Sibin Šović. Pojava ove knjige, ne samo u Prokuplju, pokazala se kao značajan kulturni događaj.
D. Borisavljević
objavljeno: 27.09.2012.
