Izvor: Politika, Beta, 24.Sep.2009, 23:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rođen za Šekspira
Sa slavnim britanskim glumcem, dobitnikom nagrade „Donostija” za životno delo, o izazovima pozorišta i filma i šarmu negativaca koje je često tumačio
57. Sansebastijanski festival
San Sebastijan– Vrhunski britanski pozorišni glumac Jan Mekelen (1939), koji svoju blistavu karijeru gradi, evo, već pola veka, ulogama u komadima Šekspira, Čehova i Ibzena, svoje najveće filmske uspehe doživeo je tek kada je navršio 60 godina. Iako je za >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ulogu u filmu „Ričard Treći” 1995. godine bio nominovan za Zlatni globus i nagradu Evropske akademije za film, 1998. bio nominovan za Oskara za ulogu u filmu „Bogovi i monstrumi”, za šta je i u San Sebastijanu osvojio „Srebrnu školjku” za najbolju mušku ulogu, tek kao Gandalf u trilogiji „Gospodar prstenova” doživeo je planetarnu filmsku slavu (i ponovo nominacije za Oskara) dodatno nadgrađenu ulogama u najvećim filmskim hitovima poput „Iks-mena” i „Da Vinčijev kod”.
Pre tri godine Jan Mekelen je u Berlinu primio „Zlatnog medveda” za izuzetan doprinos svetskom filmu, a sinoć u prepunoj dvorani Kursal u San Sebastijanu, bio je dočekan na nogama, uz ovacije, dok je primao nagradu „Donostija” za životno delo.
Lepo je kada vidite da vas mnogo vole i da vas poštuju. Radujete li se ovakvim nagradama?
Hoćete da znate da li mi je sve ovo dosadilo? E, pa, draga moja, nije nimalo! Još uvek me raduju nagrade i priznanja. Gode i mojoj glumačkoj sujeti, ali i mojoj velikoj ljubavi prema filmu. Veliki sam ljubitelj filma i od onih sam srećnika koji se u njima i pojavljuju. Prija kada se uveriš da to pojavljivanje neko i zapazi.
Kako neko za koga baš svi kažu da je rođen za Šekspira, može da funkcioniše u „Gospodaru prstenova” i „Iks-menu”?
Šekspir, Čehov i Ibzen, s jedne, i filmovi koji su deo pop-kulture s druge strane, pa to je vrlo intrigantno i naizgled zaista nespojivo! Međutim, Šekspir i ostali pisci čine samo mali deo takozvane pop-kulture, a ako ja ulogom u „Iks-menu” privučem nekog da dođe posle i u pozorište, onda sam načinio veliki posao. Ne merim uspeh brojem ljudi koji su došli da vide moju pozorišnu predstavu. Najbolja stvar bila je kada sam jednom igrao Magbeta pred svega desetak potpuno zanesenih ljudi. Ni film „Bogovi i monstrumi” nije gledalo puno ljudi, ali „Gospodar prstenova” i „Iks-men” jeste. Zato me ljudi sada na ulici prepoznaju kao Gandalfa ili Magneta...
Imam utisak da vas zabavlja učešće u ovakvim filmovima?
Mene mnogo toga zabavlja, ali dok snimam takve filmove ne razmišljam o tome kako su oni unapred planirani da budu veliki hitovi. Usredsređujem se na što bolje obavljanje posla. Imam dovoljno novca u banci tako da mogu da biram uloge. Od početka karijere nepoznat mi je osećaj glumca koji je ponekad i doslovno – gladan. Biram raznolike uloge i uglavnom me svaka od njih zabavlja. Snimao sam i za najdugovečniju televizijsku sapunicu u Velikoj Britaniji, radio u filmovima, glumio u londonskom pozorištu, pripremio se da budem i Kralj Lir. Uz to čitam poeziju, i to se snima na trake i kasnije prodaje. To ja zovem raznolikošću posla. Sada čekam da mi ponude ulogu Boga, on ionako nije mnogo stariji od mene.
Još živite punim glumačkim životom?
Morate biti aktivni ili ćete, u suprotnom, umreti. Mislim, i ovako i onako ćete umreti, ali je onda mnogo bolje živeti aktivnim životom. Nemojte da vas sve ovo što sam rekao zavara, umem ja i te kako da ne radim ništa, da budem lenj kao i svaki drugi čovek. Možda sam se zato i odlučio za glumu jer mi se činilo da to nije zahtevan posao. Mnogi su se odlučili za glumu zato što nemaju samopouzdanje u stvarnom životu.
A vi ste samopouzdanje uvek imali?
Ne budite naivni, samo sam kroz posao mogao da potvrdim samog sebe. Znate da sam homoseksualac i pretpostavljate koliko sam neprijatnosti mogao da doživim u stvarnom životu. Nasuprot tome, u pozorištu i na filmu mogao sam, uvek, iskreno da pokažem emocije i budem ono što zaista jesam.
Često glumite naočite, obrazovane, veoma intelektualne negativce. Veći je izazov?
Pitanje je šta nekog čini negativcem. Da li je to broj ljudi koje je ubio, njegovo ludilo ili nešto treće. Kada sam glumio negativce u Šekspirovim delima govorili su mi da glumim otelotvorenje zla. Šta je otelotvorenje zla? Glumio sam i Hitlera i nisam mu prišao tako što sam rekao sebi da ću glumiti zlog čoveka već čoveka koji je pokušao da napravi nešto i koji se ponašao onako kako se ponašao. Najvažnije je tragati za odgovorom zašto je neko počinio zlo, šta ga je na to nagnalo. Na kraju dođete do određenog odgovora i predočite ga publici. Uz šarm, naravno.
Jeste li ikada sebi postavljali pitanje: film ili pozorište?
Hipotetički rečeno, možda ću iznenaditi i vas i sebe, ali odabrao bih film. Film je fizički lakši. Pozorište je igra za mlade osobe sa dobrom kondicijom. Svakog dana moraš da budeš na sceni u 19.30 i da daješ sve od sebe kako bi stotine ili hiljadu ljudi zainteresovao da te s pažnjom gledaju i slušaju, a da se ne zakašlju. Tu si sam šef ceremonije i to je veoma teško. Na snimanju filma, iako se doduše veoma rano ustaje, dnevno odigraš petominutnu scenu i to je to. Nije ni to lako, ali bar fizički nije mnogo zahtevno, što je u mojim godinama postalo veoma važno.
Dubravka Lakić
[objavljeno: 25/09/2009]
