Izvor: B92, 16.Maj.2008, 17:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Roberto Arlt - Besomučna igračka
izdavač: Rad
prevod: Aleksandra Mančić
Najzad smo dobili prevod jednog od ključnih dela književnosti hispanske Amerike. Roberta Arlta danas smatraju pretečom hispanoameričkog buma. Besomučna igračka, njegov prvi roman, objavljen 1926, izvršila je ogroman uticaj na njegove zemljake Kortasara i Sabata, ali i na niz drugih pisaca širom kontinenta. Od njega godinu dana stariji Borhes bio je oduševljen ovom knjigom.
Arlt, rođen u Buenos >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Ajresu od oca Nemca i majke Italijanke, odrastao je na ulici. Nije stekao nikakvo književno obrazovanje, i kao pisac formirao se potpuno samoučki. Do knjiga je dolazio uglavnom kradući ih. Već u adolescentskim godinama biva izbačen iz škole i beži od kuće. Radio je niz teških, nezahvalnih poslova. Besomučna igračka, koja sadrži mnoštvo autobiografskih elemenata, govori o tim njegovim iskustvima.
Glavni junak Silvio Astijer odrasta u krajnjoj bedi. Od petnaeste godine prinuđen je da se sam izdržava radeći iscrpljujuće poslove i obitavajući po ruiniranim sobama. Njegov život odvija se u miljeu najnižeg sloja buenosajreskog društva. Ljudi sa kojima dolazi u kontakt su ulični mangupi, sluge, prodavci papira, čuvari pijaca i raznorazne fizički i moralno deformisane individue. U jednom trenutku on postavlja sebi pitanje: „Zar čovek mora toliko da trpi da bi živeo...?"
Ipak nije u pitanju strogo socijalni roman. U njemu ima i drukčijih elemenata. To se pre svega odnosi na specifično sagledan unutrašnji život junaka, na njegove preokupacije (fizika, tehnika, literatura – i takozvana visoka ali i avanturistički romani) i na njegovu maštu. Po tome Besomučna igračka donekle podseća na dela Džona Fantea, a Silvio Astijer na Artura Bandinija, koji takođe živi u bedi stvarajući svoj svet iz mašte i dečačkih sanjarija. Isto tako, kroz opise buenosajreskih budžaka i ćorsokaka provejava izvesna doza fantazmagoričnosti, tako karakteristične za hispanoameričku književnost. Mada su predočeni prizori sasvim sirovi i realistični, u načinu na koji su predstavljeni postoji i jedan otklon od toga. Najzad, Arlt se kroz slike bede života u Buenos Ajresu s početka prošlog veka dotiče i izvesnih filozofskih stavova o ljudskoj egzistenciji, karakterističnih za jednog od svojih najdražih pisaca, Dostojevskog. To je najvidljivije na kraju knjige, gde junak postupa u skladu sa idejom o zlu i moralnom uniženju kao potrebi i neophodnosti koja donosi svojevrsnu satisfakciju. Takvo razmišljanje karakteristično je za mnoge junake Dostojevskog, ili recimo za Neprilagođenog iz priče Teško je naći dobrog čoveka Fleneri O’Konor. Reč je, dakle, o delu pisanom naizgled jednostavnim stilom, sa razumljivom i preglednom fabulom, ispod čije se površine međutim krije sva protivrečnost i haotičnost pogleda na svet te epohe.
Stil Besomučne igračke spoj je različitih činilaca, od poetske retorike pa do uličnog govora. Ovaj kvalitet dela Aleksandra Mančić uspešno prenosi u srpski jezik. Naročito joj polazi za rukom da pronađe dobre ekvivalente za čitav niz kolokvijalnih izraza. Naravno, od prevoditeljke Don Kihota manje nije trebalo ni očekivati.
Delo Roberta Arlta danas čini nezaobilazni deo kanona hispanoameričke književnosti, međutim na takvu svoju evaluaciju moralo je mnogo da čeka. Otuda i zakasneli prevodi Arltovih knjiga. Prevod Besomučne igračke je važan kamenčić u mozaiku naše recepcije hispanoameričke literature, koji nam omogućava da bolje razumemo sve one knjige koje su do sada stizale sa tog kontinenta i koje smo godinama toliko voleli.
.jpg)
