Izvor: B92, 29.Jan.2008, 16:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Robert Maklijam Vilson-Ulica Eureka
Izdavač: Fabrika knjiga
Prevod: Slobodanka Glišić
Ima mnogo razloga da ova knjiga buda dobro prihvaćena baš u našoj sredini. Kada glavnog junaka napusti devojka, on to ovako komentariše: „Želela je da se vrati negde gde se politika svodi na pitanje budžeta, raspravu o zdravstvu i porezima, a ne na bombe, ubistva, sakaćenje i strah." Elem, mesto radnje je Belfast. Politika i istorija prodrle su u sve sfere ljudskog života. Motiv koji prvi upada >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << u oči jeste međusobna netrpeljivost zajednica koje žive na istom prostoru. Isto tako i suštinsko nerazumevanje između velikog sveta (Sjedinjene Države) i jedne male sredine (Severna Irska). Ali u ovoj knjizi mogu se naći i druge stvari koje će ovdašnjem čitaocu biti vrlo prepoznatljive. To se odnosi već na samu lokalnu boju, na senzibilitet glavnih likova, njihove naravi, smisao za humor. Čak i smisao za vulgarno je izuzetno sličan ovdašnjem.
U osnovi, ovo je roman o nekolicini mladih ljudi (oko 30 godina) u jednoj politički i socijalno nestabilnoj sredini. Sastoji se od elemenata koji su nam dobro poznati. Muško-ženski odnosi, zaljubljivanja i napuštanja, socijalni milje koji u mnogome određuje postupke likova. Licemerje u društvu biva nepogrešivo prepoznato. Pesnik koji se sav naduo od sopstvenog patriotizma, a u stvari kalkuliše koje će mu javno pojavljivanje ili izjava pre doneti Nobelovu nagradu, predstavlja karikaturu irskog nobelovca Šejmusa Hinija. Kapitalizam i mediji izloženi su izuzetno duhovitoj i pronicljivoj kritici. Roman prikazuje munjevito bogaćenje jednog lokalnog momka putem najrazličitijih vrsta manipulacija, i pruža jedan humorom obojeni uvid u svet krupnog biznisa i tajkuna, pri čemu su ovi prikazani kao amoralni, licemerni, ali pre svega i iznad svega glupi. Isto tako, moć medija je ubedljivo predstavljena. Tok-šou emisije poprimaju status svetih propovedi. Masa upija svaku reč. Učesnici postaju gotovo božanstva. Prizor jedne takve emisije, u kojoj učestvuju jedan licemerni političar i jedan skorojević na kokainu, možda je vrhunac čitavog romana. Vilson odlično zna šta u današnjem svetu izaziva masovno odobravanje. Slava i popularnost su sve. Ovaj roman na humorističan način precizno postavlja dijagnozu savremenog sveta. Na momente sve to može da izgleda površno ili simplifikovano, ali je sasvim moguće da je čitav svet danas postao toliko površan da je o njemu najplauzibilnije govoriti baš na taj način.
Zanimljivi su podaci o piscima koje Vilson navodi kao svoje uzore. Uticaj Dikensa ogleda se u humoru kojim je priča prožeta, ali pre svega u jednom blagom i duboko humanom pogledu na stvari. Mada nepogrešivo identifikuje i razobličava društvenu patologiju kojom smo okruženi, Vilson ispoljava suštinsku privrženost i simpatiju prema čoveku, pa čak i onda kada se ovaj, što je najčešće slučaj, ponaša glupo i nerazumno. Još jedan od pisaca koje Vilson navodi kao uzore jeste Tolstoj. Upravo jedan tolstojevski postupak primenjen ovde predstvalja možda i najupečatljivije mesto romana. U Ratu i miru postoji izvestan broj nenarativnih poglavlja u kojima Tolstoj izlaže svoje shvatanje istorije. Tu se on zalaže za ideju da pokretači istorijskih procesa nisu velike ličnosti, vladari i slično, već mase običnih ljudi. Nešto slično radi i Vilson. Naime, radnju Ulice Eureka on otprilike na polovini preseca sa tri poglavlja u kojima dokumentarističko nadvladava narativno. U njima se bavi sličnim nadličnim temama kao i Tolstoj, čak i eksplicitno ukazujući na ruskog klasika. U jednom od njih osluškuje noćni puls Belfasta, ističući ideju o gradu kao velikom složenom organizmu sastavljenom od neizmernog broja međusobno duboko povezanih priča koje čine životi njegovih stanovnika. U sledećem poglavlju plastično predstavlja direktan prodor istorije u sve te male, ali beskrajno složene ljudske živote, pri čemu se još jednom vidi koliko su svi oni međusobno isprepletani. Naime, ovde je, u sjajnom tolstojevskom maniru koji po svojoj neposrednosti, ubedljivosti i pronicljivosti podseća na priču Sevastopolj u maju 1855, prikazana eksplozija bombe usred bela dana, u kojoj ginu nedužni ljudi. Potresno i tako plastično da postaje gotovo opipljivo, Vilson predstavlja nasilno prekidanje mnogih malih ali neizrecivo bogatih priča koje su nastradali nosili sa sobom, ali i ukazuje na moć istorije nad životom svakoga od nas.
Vilsonov pogled na svet sastoji se od mešavine blagog humora, ozbiljne društvene kritike i opštih razmišljanja o logici po kojoj ljudski kolektiv funkcioniše. Važnije od svega toga je njegovo uverenje da su takozvani obični ljudi u osnovi zadržali ispravna moralna načela. Ta ideja je najprepoznatljivije, najviše vilsonovski iskazana u stavu glavnog junaka po kojem „ni najbolje kresanje u istoriji čovečanstva nije vredno dvanaest sekundi nečije nesreće."
Za kraj, jedno zapažanje. Kormak Makarti, jedan od najcenjenijih živih pisaca, izjavio je da ne razume autore kakvi su Marsel Prust ili Henri Džejms. Kao što je u mnogo čemu radikalan, i ovde je išao tako daleko da ustvrdi da to što su oni pisali uopšte nije književnost. Sudeći po Ulici Eureka, ni znatno manje radiklani Robert Maklijam Vilson ne bi imao mnogo razumevanja za ovu dvojicu pisaca. Takav sled stvari je i očekivan u svetu u kome je kolektivno postalo toliko važno da za individualno više gotovo nema mesta.
