Izvor: Blic, 13.Sep.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ritualno pranje savesti
Ritualno pranje savesti
Rutinsko izgovaranje reči 'Dobro veče' na TV, vesti iz kulture, strip 'Život pod sankcijama' Aleksandra Zografa, slike_arhiva 'Ratni dnevnik' Peđe Neškovića, instalacija Raše Teodosijevića 'Bog voli Srbe', spot 'Sama' sa Draganom Mirković, podsećanje na performans grupe FIA 'D. V. I. iz Beograda jede g... samo zato što on to hoće a ne zato što se to od njega očekuje' - deo su izložbe 'O normalnosti...' koja je upravo otvorena u Muzeju savremene >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << umetnosti.
Uz, možda, najdirektnije angažovani video rad 'Rekonstrukcija zločina', Milice Tomić, na kome umetnica drži širom otvorene oči minutima, sa učesnicima koji se preoblače u ubijene kosovske Albance, padaju u sneg na kome ostavljaju trag svog tela... Reč je o podsećanju na 28. mart 1989, kada je na Kosovu srpska policija likvidirala veliki broj demostranata koji su protestovali protiv ukidanja političke autonomije promenom postojećeg Ustava republike Srbije. Tim radom, kao reakcijom na događaj o kome se kod nas malo znalo, može se reći, zapravo, počinje ova prezentacija.
Tema izložbe 'O normalnosti. Umetnost u Srbiji 1989-2001' je kako se na umetnost odražavao naš život. Naslov je preuzet iz eseja Škeljzena Malićija objavljenog u 'Vremenu' 2001. godine. A kako je to vreme izgledalo podsećamo kroz takoreći slogane: 'niko ne sme da vas bije', 'javlja mi se', 'JUL je kul', 'Srbija nije u ratu'... Oličenim u pojavama zvanim ratno profiterstvo, antiratno profiterstvo, 'inflacija na minute', turbo-folku kao balkanskom kiču, kolektivnoj histeriji 'proizvodnje zla', ...
I šta čine umetnici u ovakvom kontekstu. Jedni zabijaju glavu u pesak da bi koliko toliko sačuvali i sebe i svoje delo od štetnih uticaja, drugi se bacaju grlom u jagode javno protestujući (potpomognuti nevladinom Soros fondacijom), treći, o kojima na ovoj izložbi nije reč, koriste blagodeti parole 'lepše je sa kulturom' koju promoviše država.
Ova izložba prva institucionalizovano pravi istorijski presek, rečima Dejana Sretenovića, autora, 'Mora se isključiti lični ukus, ponuditi javnosti široka panorama pojava, zbog čega ovde imamo i svetske zvezde, poput Raše, Milice, Zorana Naskovskog, Tanje Ostojić, Mirjane Đorđević, Biljane Đurđević... kao sinonime naše umetnosti u inostranstvu (neki uspevaju da probiju embargo), kao i one zaboravljene umetnike, npr. Zorana Marinkovića i Adriana Kovača (ko je koga zaboravio - o tome na kraju teksta), ili onih koji upravo tih godina doživljavaju svoj drugi zenit, kao što je Peđa Nešković, i time dokazuju tezu da umetnost cveta u previranjima'.
Ovoj specifičnoj ogradi pridružuje se i Branislav Dimitrijević, takođe autor izložbe: 'Ovo je ponuda jedne interpretacije. Zastupljeno je više od stotinu umetnika zajedno sa onim u grupama 'Škart', 'Magnet', 'Led Art'..., reprodukovali smo u katalogu radove koji su izgubljeni ili ih je nemoguće ponoviti jer je reč o instalacijama, čak i četiri intervjua albanskih umetnika koji tada deluju na Kosmetu(Erzen Školjoli, Albert Heta, Mehmet Behljulji i Sokolj Bećiri). Bio je to vapaj onih koji su govorili (naglas i u sebi) ‘hoću da živim normalno’ ne mireći se sa sudbinom, svesni turbulentnog političkog trenutka'.
Koliko je potreba za normalnošću zapravo urodila plodom, objašnjava jedan od izlagača, Uroš Đurić: 'Čini mi se da nikada u istoriji našeg podneblja nije iznedrena tolika količina radova kao tada u vreme naše propasti. Iako se ova umetnost dešava u izrazito restrektnvnim uslovima (sećam se kako sam i sam tada živeo), ona ne zaostaje za zapadnim (ritualnim!) pranjima savesti.
'Operi savest' i 'uhvati ritam sa svetom' - mogli bi biti novi slogani ove izložbe kojom MSU slavi 40-ti rođendan u nameri da realizuje otkup kojeg dugo nije bilo a pogotovo ne sa ove scene, sa ambicioznim ciljem da se ne samo Muzej rekonstruiše nego i proširi na odeljenje za 21. vek kao što planiraju Zagreb i Sarajevo.Najavljuje direktorka MSU Branislava Anđelković, takođe autor izložbe, otkrivajući nam da je već ugovoreno gostovanje postavke 'O normalnosti' u Regenzburgu.
Izložba, njena organizacija i njena živost, deplijan na 200 strana sa reprodukcijama, i katalog koji će biti promovisan naknadno, 30. septembra, i pompezno - performansom Nenada Rackovića, skidamo kapu, zaista deluje moćno i zanimljivo. Ali, kao i svaki ambiciozni projekat, nosi i niz polemičkih reakcija. S naše strane upadaju u oči, za sada dve, gde su radovi Mrđana Bajića, Čedomira Vasića, Radomira Damjanovića Damjana, Bore Iljovskog, Dušana Otaševića, ... koji su, nedvojbeno, tih godina žestoko reagovali na život. I, u istom kontekstu, koliko je rastegljiv pojam ličnog stava (koji se, naravno, donekle podrazumeva), kad se manipuliše tuđim parama a one iznose deset miliona dinara (nezvanično), odnosno '35 odsto manje nego što je traženo', B. Anđelković).
Polemika će tek biti. A što se dela javnosti tiče, ona je već pokazala zubiće, ubacivši na izložbu fantomski strip-letak 'Velika podvala u MSU' (čiji delić donosimo uz tekst). Milena Marjanović
