Izvor: B92, 19.Maj.2008, 17:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ring Ring 2008.
Kako teleport ne postoji, a vremenska mašina nije još uvek izumljena svi smo, nažalost, zaglavljeni tu gde smo. Jednu od izvrsnih prilika za izmeštanje iz političke močvare Srbije svake godine predstavlja festival nove muzike Ring Ring.
Mnogozvučni napadi benda "Sparks" koji cepaju antrikvarne modele sviranja žestokom psihodeličnom ekspresijom, otvorili su ovogodišnji Ring Ring. Rafalni zvuci svojom hiperaktivnom izvedbom kroz agresivni pokret glorifikuju nemir razjapljenog >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << haosa egzistencije neprekidno subvertirajući misao o zaokruženom delu. Kako se nastup razvija masa jezika se modelom starovremenske improvizacije izliva iz jednog u drugi oblik distorzirajući svaku sintaksu dok zvuk bubri i rasprskava se u lebdećim elementima zvučenja i značenja.
Nigde ne počinje niti se završava. Bez jeftinog "happy enda".
Izuzetna švajcarska pijanistkinja Irena Švajcer voli da istakne da je njena muzika politički angažovana i kada se čini da nije. Ona je 1970-ih kao zastupnica feminističke politike ženske emancipacije predstavljala rez u regulativnom idealu muške moći, no kod nje muzika je ostala usamljena na svom tronu. Koncert Irene Švajcer drugog dana festivala u pratnji saksofoniste Omrija Zigela u Reksu, manje je delovao kao direktna refleksivna angažovana umetnost, a više kao eskapizam najbolje vrste, a eskapizam valjda i jeste angažman baš zato što se trudi da ne bude angažman.
Estetizacija strasti i bola kroz koje se istražuje srce Afrike emanira čudesan osečaj za eleganciju i lirizam, nadahnute bluzom kao podzemnim izvorom. Poigravajući se sa motivima Monka, Kolmena i Džereta Irena Švajcer dovodi melodiju u centar pažnje. Ova prefinjena lirska meditacija razdragano odsvirana s puno strasti pružila je uvid u neke dublje refleksije. Omri Zigel nije Bebi Dol (kad je raspričanost u pitanju), ali su njegove verbalne afektacije na temu "white nigga" kosmogonije, iako često suvišne ipak nailazile na razumevanje publike. Posmatrajući njega čini se da kao što bez evropskog bola ne bi bilo holivudskog humora, tako ni bez afričkog bola ne bi bilo evropskog humora.
Punjeni konceptualnom municijom umetnosti Zena na planu minimalističke improvizacije bubnjar Seiđiro Murajama, jedan od osnivača seminalne avant-rok skupine "Fushitsusha" i proponent improvizacije saksofonista Žan Lik Gijone su jednom prigodom svirali tri sata u francuskoj katedrali. U njihovom zvukotvornom ji-đingu subjekt na džonkejdžovski način postaje posledica dela, a delo više nije posledica subjekta umetnosti. Muzika postaje samo fluid u pokretu. Problem je što na njihovom beogradskom nastupu sve funkcionisalo premalo improvizatorski, a previše svesno i programirano štoje značajno oduzelo na konačnom zbiru.
Čikaški saksofonista Ken Vandermark predvodnik je teške kategorije novog džeza, a njegova muzika je istesana od najtvrđeg kombinovanog materijala fri džeza, post-bapa i pank-roka u šta je direktno sa poda Kulturnog centra Reks imala prilike da se uveri i publika koja je posetila 3. dan Ring Ring festivala.
Opremljen tenor saksofonom i bas klarinetom sa piskom Ken Vandermark nas u pratnji raspoloženog bubnjara Tima Dejzija prvim taktovima svog nastupa baca pravo u ralje avangardnog džeza 60-ih godina prošlog veka koji se u njegovoj interpretaciji ukazuje kao neki šizoidni refleks provociran neurotičnom brzinom sveta koji se iz časa u čas stvara i rastvara u ekspresivnoj paleti masnog i robusnog zvuka povremeno razbijenog u atome dekomponovanog fank gruva. Ono što pleni u Vandermarkovoj izvedbi jeste izvrsna utilizacija delikatnog muzičkog umeća i visoke tehničke ekspertnosti. Jasno je da Vandermark svojim nastupom ne otkriva nove avenije osečajnosti niti otvara nove puteve kojima bi džez mogao da ide, ali preciznost i strastvenost sa kojom nastupa je nešto što je beogradska publika umela da nagradi velikim i dugim aplauzima. Za one za koje je dijagnoza Artura Šoa da je džez rođen u buretu za vino, da je odrastao uz marihuanu, a izumro u heroinu tačna ništa radikalno nije ni trebalo očekivati.
Ken Vandermark je inteligentan igrač koji se igra sa istorijom džez stilova otkrivajući džez kao stil i kao jezik s kojim se može beskrajno poigravati. Kratak efektni bis završen iznenadnim svesnim prekidom u nekim izmaštanim, fantazmatskim predelima zazvučao je kao minut ćutanja za Džona Kejdža.
Time su naposletku na najbolji moguči način pomireni ring-ringovska cerebralna konceptualnost (oponašanje tehne) i ona zaboravljena rudimentarna emocionalnost onašanje prirode).
Naoružan mnoštvom elektro skalamerija predvođenih sa dva lap-topa i miksetom, nemački glitch konceptualista Oval nas je u 50-minuta nastupa zasuo mnoštvom kompozicija koje su nekada pune suptilizovane post-rokerske energije, a ponekad mlake i neubedljive, izgubljene na pola puta između zbrke elektronskih jezika, haotičnih oblika i neispunjenih obečanja. Dovoljno za jedan kurtoazan aplauz bez bisa.
Mladi eksperimentalni rokeri "Puma" gitarskom pirotehnikom prave reifikaciju noise svetonazora još od proto-pankerskih eksplozija a sve u pravcu stvaranja zlehude buke mašina. Dečiji instinkt za brzinu i mahnitost zvukova u njihovoj izvedbi teleportuju nas u postapokaliptični pakao u kome se odigrava ping pong meč između nekog sofistikovanog Robokapa i ljudi. Problem je što je krik gitara povremeno pračen praznom pozom koja čini da "Puma" deluju kao neubedljivi ready-made "Wolf Eyes". Daleko od toga da "Puma" nemaju potencijala, ali ono što je usledilo potom bio je nastup Kristijana Fenesa, jedan od vrhunaca festivala
Saradnik Majka Patona i Džima O Rurka, nekadašnji student etnomuzikologije i ljubitelj "Beach Boysa", lap-top konceptualista Kristijan Fenes pažljivim korišćenjem gitarske teksture stvara muziku sublimne strukture. Fenesov svet je svet pogleda zatvorenih očiju. Kod njega pogled je konstantno uperen ka unutra. Razobručenost zvukova osvetljena je emotivnim koloritom koji na svetlost dana iznosi talog hladnih sečanja. Neprestano lutanje kroz rasute krhotine zvukova meditativnom rezonancom čini da uspomene same sebe sviraju terajući nas da mislimo dok osećamo u visoko tenzičnoj, ali prijatnoj igri svesti i nesvesnog.
Muzika koju stvara Tošimaru Nakamura je muzika koja zameče sopstvene tragove, to je muzika koja se kreće pozornicom bez porekla. Ona nastaje u trenutku, a ne u vremenu i rasprskuje se u istom tom trenutku neprestano osporavajući svoje poreklo i svoje tragove. Bez skretanja i bez zareza, pračen iskrzanom melodikom akustične gitare Tetuci Akijame, Nakamurin nastup na 13. Ring Ringu pružio je tajanstveno brujanje bez početka i bez kraja, distorzirano do neslučenih visina zaglušujuće šuštećeg zvuka koji je sve vreme dopirao iz miksete bez impruva koja je u njegovim rukama odavno zadobila svojstva svemoćnog magijskog fetiša. Plod je bila buka koja vas priprema za tišinu sveta svojim do kastracije redukovanim zvukom koji vas brani od užasa reči i informacija. Nakamura i Akijama su u 40 minuta nastupa na Ring Ringu oslikali muziku koja ispisuje snove koje sanjaju androidi i električne ovce.
"Belgrade Noise Trio" su konvencionalna postava (gitara, bubanj, bas, efekti) koja radi na nekonvencionalan način. Od samog starta svog Ring Ring nastupa BNT su krenuli nemilosrdno da rešetaju bubne opne posetilaca vršeći atentat na postojeće kodove okoštalih konvencija muzički mrtve svakodnevice zaglavljene u MTV limbu. One svakodnevice koja za njih, čije su veštine pohranjene u mentalnim i konceptualnim skrovištima Džima O Rurka, etikete "Fat Cat" i festivala "Dis.Patch", ne postoji.
Po uzoru na džez improvizaciju oni disociraju običajnost konvencije čineći granice između žanrova popustljivim, revitalizovanim i fluidnim.
Dekonstruišući bazične postulate post-roka bacajući ih da se pračakaju u psihodeličnom vrelu druge polovine 20. veka Wu, Pajagić i Damjanović stvaraju atmosferu doživljaja mnoštva otvorenih puteva. U ovom konceptu značenje je u drugom planu, a težište je na evokaciji. Na razmeni nabujalih zvučnih slika, razmeni paralinkova koji se ukazuju konstantno drugačijim nego što se čine na prvi takt. Akcenat je na evokaciji Sun Raa pretočenog u zvučne kovanice Džona Zorna zgusnutog u žicama distorziranih gitara Erasa Erratae. Drugost scene, drugost muzike koja se rasprskava u zvučnom delirijumu biva u drugom delu nastupa usporena gubljenjem kompasa i prvobitnog visoko nametnutog intenziteta, ali se čitava stvar niveliše Woovim dub bravurozama na sintisajzeru.
Na kraju, na bis Belgrade Noise Trio pažljivo strukturisani pop šablon završne kompozicije teleportuju pravo u vrhunski zvučni uragan ostavljajući nas da sa nestrpljenjem iščekujemo neki nov nastup.
Gitarista Paolo Anđeli, pijanista i harmonikaš Antonelo Salis i Hamid Drejk, respektabilni čikaški bubnjar (koga su pojedini posetioci festivala zamenili za rastafarijanca đepova punih đžeje) svojevrsnim fri džez salto mortaleom poveli su nas na muzički put oko sveta na kome anegdotalnim pristupom žanrovima istorija postaje paraistorija, a nadrealna montaža slika Evrope, Afrike i Azije postaje nomadski relej između tri izvođača. Nastup je nažalost bio pomalo dug za ono što su oni imali da odsviraju, ali je onda usledio uragan.
Razuzdani spoj multižanrovske i etno kosmogonije "The Gathering of Drummers" zvuče kao hodajuća prirodna nepogoda. Onako kako bi mnogi bendovi želeli, ali se plaše i da pokušaju. Primalni krik rudimentarne energije bubnjeva vas automatski nagoni na ples, dok vas čudesna japanska pevačica Jumiko, (drugačija a fascinantna kao Tuđiko Noriko) koja zvuči kao genetski narko miks Bjork, Zoje Borovčanin i Bilje Krstić, vodi pravo u nepoznatu zemlju čiji jezik možda ne razumete, ali se svejedno u njoj osećate jako prijatno. U njihovoj muzičkoj zavesi nije bitno šta koja reč znači nego šta predstavlja u celokupnom zvučnom mozaiku. A predstavlja transični šamanski ritual kojim se dodiruju vekovni arhetipovi s one strane pojmovne i zamislive realnosti, što je mesto koje se ispostavilo kao najbolje za kraj ovogodišnjeg Ring Ring festivala.
