Izvor: Blic, 20.Maj.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Riječka dopisnica
Riječka dopisnica
Prošle nedelje završio se 13. međunarodni festival malih scena u Rijeci. Iako je osnovan kao festival izrazito kamernih predstava, polako je prerastao u festival koji ne vodi mnogo računa o tome da li je neka predstava malih gabarita, ako ona ima umetničke vrednosti. Tako je ovogodišnji festival zatvorila predstava 'Skakavci' Biljane Srbljanović u Mijačevoj režiji, za koju se sve može reći samo ne da je kamerna. JDP rado odlazi na ovaj festival gde >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je pre nekoliko godina pokupio većinu nagrada sa predstavom 'Skup' u režiji Jagoša Markovića. Festival je ove godine zaista bio na visokom nivou.
Najviše je iznenadila Češka sa mladim ansamblom 'Farma u pećini' iz Praga sa predstavom 'Sklavi ili Emigrantova pesma'. Mladi dvadesetogodišnji Vilijam Dočolomanski diktirao je zaista oštar tempo sedmoro žestokih igrača i igračica koji su prikazali stanje duha i tela mlade generacije, puno grča i trzaja, što se ne inače ne smatra plesnom vrlinom.
Najviše interesovanja izazvalo je prvo gostovanje u Hrvatskoj moskovskog reditelja Kame Ginkasa sa 'Rotšildovom violinom'. Listom svi hrvatski kazalištarci bili su te večeri u sali HKD u Rijeci da vide to čudo od reditelja. Ja sam se tiho ponosio da je Bitef imao Ginkasa još 1989. godine, dakle pre sedamnaest godina.
Najkamerniji su bili Riječani, ali takođe na nivou festivala: sa predstavom italijanske drame HNK 'Zločin na kozjem otoku' i osnivača festivala HKD sa hrvatskim živim klasikom 'Hamletom u Mrduši Donjoj'. Reditelj Zlatan Frej uspešno je sveo Uga Betija na arhetipsko, a Lari Zapija Brešana na vanvremensko zlo primitivizma.
Najimpresivnija je bila Mira Karanović u sarajevskoj predstavi. Plakala je u 'Helverovoj noći' ona, publika i žiri, a da to nije bilo sentimentalno.
Najmlađi pisac došao je sa Teatrom ITD. Daroviti Dubravko Mihanović u dobro skrojenom komadu 'Žaba' prikazao je aktuelne moralne probleme koji i nas muče.
Splavuše
Društva u tranziciji su zapravo društva u kojima kao nigde vlada logika transparencije kapitala. Dok se u razvijenom svetu ovaj vrhunski organizator vrednosti, još uvek neguje u okvirima uljudnosti i prikriva pozivanjem na neku od vrednosti, on se kod nas bukvalistički sledi, zadobijajući zastrašujuće lice, potpuno ogoljene surovosti. A ona se najbolje očituje u promenjenoj vizuri ljudskih kontakata, koja pokazuje odsustvo svake osećajnosti, svake empatije, svake bliskosti.
Zato nije slučajno da se upravo kod nas pojavio fenomen 'sponzoruša', danas modernizovan terminom 'splavuša', koje u svom demonstrativnom zaposedanju sfere normalnosti, opozivaju veliku Kantovu ideju o 'bezinteresnom dopadanju'. Nema više dopadanja bez interesa, nema bliskosti bez kalkulacije.
Za razliku od 'udarnice sa pločnika' koja daje prednost umeću licitiranja, njena moderna naslednica rukovođena logikom da je 'bara mala a mnogo krokodila', učestvuje u igri razmene ne pitajući preterano za ulog. Svaki je profit vredan truda, i obratno, svaki trud mora biti zadovoljen ekvivalentnom dobiti. Međutim, tamo gde je gejša bila školovana družbenica i umetnica erotike, a kurtizana umetnica zavođenja orjentisana konceptom romantične ljubavi, pa makar on bio i simuliran, današnja sponzoruša ne računa ni sa sofisticiranošću, niti sa bilo kojim romantičnim prosedeom. Ona je trgovački ekspert, a posebno u društvima u tranziciji, ona je hodajuća manekenka kapitala, promoterka nove ravnodušnosti.
Kao pravi agent tranzicije, ona uteruje strah u kosti, gde god da se pojavi: nonšalancijom sa kojom trgovačku stvarnost razmene svojih usluga nameće kao standard ženskosti, hladnokrvnošću sa kojom odabira sponzore i bezobzirnošću koju preporučuje kao uspešan komunikativni standard.
Ako je ljubav kapitulirala pred prometnom vrednošću, onda ono što danas plaši normalne i devojke i mladiće da započnu igre međusobnog zavođenja, nije strah od neuspeha, već strah od kapitala, koji preti da ih slomi iznutra.
