Izvor: Blic, 02.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Riječani
Riječani
Kad kompilacija relativno nepoznatih bendova počne numerom kao što je 'Supervešmašina” – koja beskompromisno, ali bez prezira prema klasičnim zahtevima pop hita, kombinuje besnu vrelinu panka i hladnokrvnost elektronike – onda ne morate znati ništa o izvorištu i pozadini projekta da biste ga shvatili ozbiljno. Ako se ipak na čistu muzičku informaciju nadoveže činjenica da je 'Strašne Riječane”, reprezentativnu kolekciju aduta pet riječkih grupa (plus >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << muzika iz predstave 'Heroine”, plus atraktivna multrimedia) na svet, kroz svoju etiketu 'Ciklama Records” (pod okriljem i u distribuciji 'Dallas”) doneo basista Let 3 Damir Martinović Mrle, pažnja se dodatno izoštrava – ne bez razloga i nagrade. One Piece Puzzle, ponosni vlasnici 'Supervešmašne”, pojavljuju se još jednom, nasred albuma, jednako uspešno prizivajući neumrli (ali prebrzo zaboravljeni) duh Age Of Chance i ono malo njima sličnih. Prethode im žanrovski potpuno različiti, moćno metalizirani Downfall, a priču, iz sasvim drugog ugla i eksplicitno do same kosti, nastavljaju O.Š. Sulud III, na koje se onda nadovezuju tutnjava i šapat Father, odnosno Invert i njihov melodični pank u brišućem letu. Anti-blokovski koncept preplitanja međusobno potpuno različitih bendova pokazao se izuzetno delotvornim, jer se album, umesto izvlačenja pojedinalnih fijoka, ruši na vas kao celina teškog ormara, definitivno i neopozivo zakucavajući glavu za pod nesvakidašnjim pozorišnim saundtrekom 'Heroine”. Ove ljude verovatno ne interesuje šta mislite o njima, ali ih veoma interesuje ono o čemu misle, a posebno ono što stvaraju. To bi mogao biti dragocen putokaz i za neke druge gradove bivše zemlje.
Slika sveta
Artur Miler 'Bluz za Mesiju”, režija i adaptacija Jagoš Marković, produkcija Beogradsko dramsko pozorište
Pitanjem naše civilizacije vezanim za Hristov povratak, na svoj način bavio se i američki dramatičar Artur Miler. Radnja njegovog komada 'Bluz za Mesiju” smeštena je u nekoj maloj zemlji španskog govornog područja u kojoj predsednik zbog pobune i sprečavanja revolucionarnih ideja stanovništva, vrši masovna ubistva. Međutim, jednog od njih, revolucionara a la Čegevara, odnosno Mesiju, predsednik namerava da razapne na krst uz direktan TV prenos. Milerova analogija između revolucionara i Hrista je naravno samo po sebi sporna ali nije konstatacija da planeta zemlja i njeni stanovnici, odavno izgnani iz raja i potom pomilovani Hristovom žrtvovanjem za njih, još uvek nije spremna za njegovu novu objavu i konačno spasenja dece božije, ljudskog roda. Stoga Miler zaključuje citirajući Dostojevskog, da On ne treba da dolazi i da sve treba da ostane kako jeste.
Ovu precizno formulisanu priču i jasno naznačen motiv, i tačno određen prostor, reditelj Jagoš Marković preinačuje na, mora se priznati ne naročito jasan način. Milerovi junaci od precizno definisanih likova prerastaju u prototipove vladara, vojnika, slugu, bezdušnih producenata ili medijske fukse u šta je recimo prevedena rediteljka Emili koja u komadu ima sasvim suprotnu poziciju. Pri tom, sve se ubrzava i pomera u neku mešavinu folk i turbo folk zvuka kao osnovnog ne samo zvučnog već i prostornog okvira, u koji se uvodi savremena interpretacija dileme da li ljudi treba da se sami bore za bolji život ili budu spaseni.
Zbog toga, i ne samo zbog toga, većina uloga nije jasna. Izuzmemo li Dragana Petrovića i donekle Paulinu Manov, nije jasno ko je recimo i kakav je to uopošte lik Predsednika, koga igra Dragan Bjelogrlić, ko je producent a ko vojnik, ko je pozitivan a ko negativan i ko želi da se iskupi a ko ne.
'Bluz za Mesiju” jeste bila naša slika sveta ali ne naročito jasna .
if(!window.goAdverticum)document.write('');if(window.goAdverticum)goAdverticum.addZone(31711);
|
