Izvor: Politika, 12.Avg.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Režiser fotografije
Slika mora da poseduje karakter i atmosferu, kaže Mitar Miša Trninić
Povod da se krene u potragu za Mitrom Mišom Trninićem bila je njegova izložba „Istraživači” koja krasi zidove Prodajne galerije „Beograd” do 18. avgusta, i dostojna je nekog muzejskog prostora poput britanske Nacionalne galerije portreta.
Miša Trninić bi u svakoj drugoj sredini, osim u srpskoj, odavno prodavao svoje fotografije za šestocifrene sume a ovako, osim što >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je, prema rečima prof. dr Milanke Todić, najboljeg znalca srpske istorije fotografije, veoma cenjen među svojim kolegama i pravi je „fotograf fotografa”, nema mesto, koje mu pripada, na našoj umetničkoj sceni.
Anketa u okviru branše istoričara umetnosti bila je poražavajuća kada je o Trniniću reč, iako su njegove fotografije koje su privukle našu pažnju dostojne da stanu uz portrete Van Ajka, Rembranta, Van Dajka – samo što on koristi tehniku koju nam je doneo 19. vek.
Uprkos mobilnim telefonima, potraga za Trninićem trajala je nekoliko dana, a onda se ispostavilo da je otišao u pohode omiljenoj dunavskoj adi, Konjskom ostrvu kod Krčedina, na kome već godinama slika – konje! „Nekada ih je bilo i do 300, a sada je stado spalo na 100, ali na adi žive i stada bivola i svi oni ostaju tamo preko cele godine iako imaju gazde u Kovilju”, priča Trninić dok sedimo u redakciji specijalizovanog mesečnika za fotografiju „Refoto” koji je pre 14 godina pokrenuo Slobodan Vukadinović sa grupom entuzijasta među kojima je bio i Trninić. U sledećem broju, saznajemo, biće veliki tekst o Trniniću, prvi u ovom časopisu, što on objašnjava činjenicom da je često pisao tekstove za njega „pa nije bilo zgodno”.
Ciklus fotografija, nastalih od 1995. godine na Konjskom ostrvu, izlagao je prošle jeseni u Smederevu a da šira kulturna javnost nije bila obaveštena iako se radilo o slikama monumentalnih dimenzija (120x100) koje on naziva portretima konja i pejzaža.
Čuti sa koliko entuzijazma priča o vrbacima na ostrvu, o konjima koji se igraju, jure ali i šćućure na malim uzvišicama kada Dunav plavi ostrvo, ili ih gazde moraju čamcima prebacivati na obalu dok poplava ne prođe, dovoljna je garancija da te fotografije ne zaostaju za portretima ljudi iz pozorišta, umetnika svih fela, ali pre svega grafičara, fotografa, slikara, vajara, zatim naučnika iz domena humanističkih nauka – među kojima arheologa, sa kojima je radio više od dve decenije dok je bio fotograf Narodnog muzeja u Pančevu, imaju posebno mesto.
Dunav i uopšte reke stalno su prisutne u razgovoru sa Trninićem koji već 15 godina kao član umetničke kolonije „Dunavom do slike” na brodiću „Kovin” u ranu jesen plovi i tako stvara, peca ribu, druži se... Na okupu je družina 20 slikara iz Srbije i Republike Srpske i jedan fotograf (Trninić) da kamerom portretiše i umetnike i pejzaže južnog Banata i priobalja, čekajući da iz vode proviri „Danubius”, kako Miša Trninić naziva jednu od ribolikih glava sa Lepenskog vira koja mu je postala „zaštitni znak”.
– Planiram da 2009. godine odnesem četiri moje kompletne izložbe „Istraživači” I i II, „Pozorišnu fotografiju” i „Pejzaže” u Banjaluku jer tamo nisam izlagao – otkriva svoje planove umetnik koji se rodio u Beogradu pre 62 godine, završio studije umetničke fotografije na Filmskoj akademiji u Pragu (FAMU)1975, a sada predaje fotografiju na Fakultetu primenjene umetnosti i znanje prenosi „onima koji se iskreno interesuju i žele da rade”.
Nije potrebno postavljati pitanje koje mu je opsesivna tema, jer se vidi da je to „portret” u fotografskom smislu te reči, ali je veoma raspoložen da ponudi svoje mišljenje o konstataciji poznate teoretičarke fotografije Meri Vorner Merien „da je fotografija spoj pozorišta, grafike i slikarstva”. Po njegovom viđenju, elementi grafike na fotografiji su u rafiniranom prelasku iz svetla u tamu, u tonalitetu slike, a ono što je „slikarsko” to je kompozicija. – Atmosferu na fotografiji čini njen „pozorišni deo” a zadatak fotografa je razmeštaj figura u okviru te dvodimenzionalne scene koja je identična pozorišnoj – objašnjava, nastavljajući: – Govorim o dokumentarnoj fotografiji, odnosno o subjektivnom dokumentu. To je ono što karakteriše upravo ovaj spoj pozorišta grafike i slikarstva na fotografiji.
Zamoljen da navede fotografe čija su mu dela bila inspirativna, Miša Trninić, koji radi samo klasične crno-bele fotografije svojim starim „Hazelblatom”, vratio se u praške studentske dane gde je imao priliku da sretne neke od pionira svetske avangarde u tom umetničkom mediju, a među njima je izdvojio Jozefa Sudeka. Prema njegovoj priči, Sudek je ceo život posvetio lirskoj fotografiji, radeći sa kamerama vrlo velikog formata. „U njegovoj biografiji me je začudilo i impresioniralo da je postao fotograf tek pošto je u Prvom svetskom ratu izgubio ruku, a kako je to radio i kako se mučio da manipuliše sa jednom rukom, to je njegova tajna. Bio je i veliki poznavalac klasične muzike”. „Od fotografa koji su me svojim radom impresionirali, ima ih puno, nastavio je Trninić, ali tu je svakako Jozef Koudelka koji luta po svetu i radi za čuvenu agenciju Magnum, zatim Sebastijan Salgado i Amerikanac Irvin Pen koji je za mene nedostižan.”
Na pitanje čemu teži kada snima, Trninić bez okolišenja navodi da slika mora da poseduje karakter i atmosferu ali „ono što je još važnije to je poruka koja mora da izlazi iz fotografije i koja bi trebalo da bude čitljiva”. „Ona, naravno, treba, po meni, da bude pozitivnog karaktera jer ja ne vidim ništa negativno oko sebe, pa čak ako su to negativne pojave kao što su bili prošli sukobi ili ovi sada. Uglavnom, gledam na to kao na neminovnost i posledicu nečega što mali čovek nema mogućnost da shvati o čemu se radi”, kaže umetnik nad čijim fotografijama može da se meditira, da se traga za porukama, za lepotom trenutka uhvaćenog za večnost.
Vera Kondev
[objavljeno: 13/08/2008]
