Izvor: Politika, 09.Jul.2010, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Revolucija vremena
Tehnologija unosi fundamentalne promene u našu kulturu, kojih nismo dovoljno svesni, tvrdi veteran američke psihologije, profesor Filip Zimbardo
Od našeg stalnog dopisnika iz Vašingtona
Na samom početku Vilard avenije u naselju Čevi čejz, nedaleko od graničnog kamena koji razdvaja administrativne teritorije glavnog grada Amerike i federalne države Merilend, u široki popločani trotoar utisnuto je nekoliko granitnih ploča sa uklesanim poslovicama i citatima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mudraca – o vremenu. O njegovoj prolaznosti („Sat uvek kasni, uvek je kasnije nego što misliš” – Robert Mejnard Kejnz), mudrosti („Vreme uvek daje dobar savet” – malteška poslovica) ili nenadoknadivosti („Merica zlata neće vam kupiti mericu vremena” – kineska poslovica)...
Nisam uspeo da pronađem ko je smislio da prolaznike podseća da je život ipak omeđen vremenom, ali takav podsetnik je neophodan, tvrdi Filip Zimbardo, doajen američke psihologije, u nedavnom predavanju čiji sam detalj odgledao na FORA.TV, internet sajtu koji ima impresivnu i uvek aktuelnu kolekciju video-zapisa sa raznih intelektualnih rasprava, kulturnih zbivanja i naučnih konferencija.
Zimbardo je 2008. objavio knjigu „Paradoks vremena” (koautor Džon Bojd), koja je rezultat njegovih tri decenije dugih istraživanja psihologije vremena. Osnovna teza mu je da nečiji lični stav prema vremenu, odnos prema prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, ima temeljan uticaj na pojedinačne živote, na šire zajednice, na ceo naš svet – čega smo retko svesni.
Vreme je medijum u kojem živimo, a koji koristimo „automatski”, kao riba vodu u kojoj pliva, delimo ga jedino rasporedom svog rada, raspoređivanjem svojih sati i dana, obeležavanjem rođendana, veselih i tužnih godišnjica.
Tok naše svesti, poručuje Zimbardo, zbiva se u vremenu, ali mi se retko udubljujemo u to kako nam vreme iscrtava granice i daje usmerenja i dubinu našim životima. „Potok našeg vremena je pre mutan nego bistar, nesaglediv je i uzvodno i nizvodno, a tog potoka nismo svesni sve dok ne presuši. Dok se ne suočimo – da nemamo više vremena”.
U pomenutoj prezentaciji, briljantno animiranoj na fora.tv sajtu, profesor Zimbardo je međutim nešto konkretniji: govorio je o šest (psiholoških) vremenskih zona na planeti. Dve su, kaže, fokusirane na prošlost, dve na sadašnjost, i dve na budućnost.
U prvoj zoni, prva grupa ljudi je preokupirana „dobrim starim vremenima”, boljom prošlošću, ličnim i istorijskim uspomenama. Druga je pak opterećena ličnim neuspesima, propuštenim šansama i istorijskim porazima.
U dve zone koja su usidrene u sadašnjosti, prva je „hedonistička”, glavni životni cilj je trenutno zadovoljstvo i izbegavanje bola i patnje; druga je, pak, karakteristična po tome što polazi od toga da je uzaludno planiranje budućnosti, jer je život unapred predodređen religijom, uslovima u kojima se živi...
Većina nas je ipak orijentisana ka budućnosti, sa naučenim uverenjem da je važnije raditi nego se igrati, da treba izbegavati momentalna iskušenja radi veće nagrade koja će doći. Ali orijentacija ka budućnosti, po prof. Zimbardu, podrazumeva optimizam, uverenje da će naše sadašnje odluke doneti rezultate.
Postoji i „geografija vremena”, nešto što je sasvim detaljno razradio Robert Levin (takođe profesor socijalne psihologije) u istoimenoj knjizi. Sever planete je tako više okrenut budućnosti, a jug prošlosti: sadašnjosti su nekako najprivrženiji oni najbliži ekvatoru...
Kad jedna velika grupa ljudi deli istu perspektivu vremena, to onda postaje karakteristika nacije. Otuda, u različitim kulturama, ljudi imaju različit tempo života. Negde se opušteno sedi u kafićima i „kradu bogu dani”, drugde su svi veoma užurbani i uvek zauzeti.
Nije tako slučajno što se na nekim meridijanima duže stoji u redovima, više vremena troši u čekanju pred šalterima: upravo odnos prema vremenu pouzdan je indikator da li će jedno društvo biti organizovano više ili manje efikasno.
Glavna tema profesora (emeritusa, Stanford univerzitet) Zimbarda ovoga puta bila je školovanje, odnosno obrazovanje, čiji je smisao, po njemu, „da se mlade zveri istreniraju da budu okrenute budućnosti”.
Bavi se, naravno, Amerikom, uz ukazivanje na frapantan podatak da ovde od školovanja po jedna mlada osoba odustaje – svakih devet sekundi!
Jedan od uzroka tome (i svakako ne jedini), jeste i u nalazu, dobijenom u nedavnom istraživanju, da, do navršetka 21 godine, prosečan dečak u Americi provede 10.000 sati igrajući video-igrice – sam. Posledica toga je socijalna neprilagođenost i navika mlade osobe da živi u svetu koji sama (virtuelno) stvara. „Njihovi mozgovi su digitalno reprogramirani, što znači da nikad neće biti u stanju da budu koncentrisani u tradicionalnoj, ‘analognoj’ učionici”, objašnjava profesor.
Učitelj koji ispred table bez slika nešto govori ovoj reprogramiranoj generaciji je dosadan, jer njeni pripadnici nisu navikli da pasivno sede. Čitanje, pisanje i matematiku – srž klasičnog školskog programa – ne primaju, jer očekuju da (ispred ekrana) uvek nešto kontrolišu, da nečim upravljaju. „Mi potcenjujemo moć tehnologije u menjanju mozgova mladih ljudi”, kategoričan je Zimbardo, uz poruku da je u pitanju „fundamentalna promena u našoj kulturi koje još nismo svesni – da su naša deca sasvim drugačija od onoga što smo mi bili”.
Zato je ono što se danas zbiva „revolucija vremena”. Studija koju je uradio sa dnevnim listom „Ju-es tudej” pokazala je da je svaki drugi Amerikanac danas „zauzetiji” nego što je bio pre samo godinu dana. Drugi podatak je još sumorniji; pre 20 godina samo 60 odsto Amerikanaca na kraju dana se okupljalo za porodičnom večerom, a danas to čini tek svaki peti!
Današnja mladež ne nosi sat na ruci, jer „ima samo jednu funkciju”. U digitalnoj kulturi mantra je „multitasking”, obavljanje više stvari odjednom, a jedinica mere je sekunda. Minut – vreme koliko je potrebno da kompjuter, od trenutka uključivanja bude spreman za korišćenje – predug je...
Milan Mišić
objavljeno: 10.07.2010.
