Izvor: Politika, 20.Maj.2010, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Revolucija ili terorizam
O filmovima „Autobiografija Nikolae Čaušeskua” „Karlos”, „Fer igra”, „Poezija” i „Naš život”
Od našeg specijalnog izveštača
Kan – Festival ulazi u svoju završnicu a uskom krugu kandidata za ovogodišnju „Zlatnu palmu”, u kojem su već filmovi „Još jedna godina” Majka Lija i „O bogovima i ljudima” Gzavijea Buvoa, u poslednja dva dana priključili su se i „Irska ruta” Kena Louča i „Poezija” Li Čang Donga. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Velikog uspeha kod publike imao je i maleni dirljivi italijanski film „Naš život” Danijelea Lučetija, a rano jutros aplauz novinara i kritičara dobio je i Dag Liman za „Fer igru” u kojem glavne uloge tumače Šon Pen i Naomi Vots.
No, pre nego što krenem redom, dve veoma važne digresije. Jedna je o tome da je tročasovni eksperimentalni film „Autobiografija Nikolae Čaušeskua” rumunskog video umetnika Andreja Ujice, u kojem je autor montirao isključivo slike koje je pokojni Čaušesku želeo da ostavi o samom sebi, jedan od najsnažnijih prikaza fenomena kulta ličnosti i snažna osuda komunističke diktature, a da se pri tom protiv komunizma ne kaže ni reč. Druga se odnosi na činjenicu da je „Karlos” francuskog reditelja Olivijea Asajasa, najuzbudljiviji film 63. Kanskog festivala po kome će se ovogodišnje izdanje duže pamtiti.
Pet i po časovna Asajasova saga o venecuelanskom revolucionaru Iljiču Ramirezu Sančezu, poznatijem po nadimku Karlos, centralnoj figuri u istoriji međunarodnog terorizma tokom sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka, izvrsno je režiran i glumljen, zahtevan a veoma dinamičan film, tako da se njegova dužina ne oseti. Vreme uz „Karlosa” proleti za tren, jer se pred očima gledalaca neprestano menjaju uzbudljive i napete scene njegovog kretanja, lokacije njegovog dejstvovanja s kraja na kraj sveta, i pri tom se stvara autentična slika političke atmosfere jednog vremena.
Na osnovu istorijskih dokumenata, autentičnih snimaka, novinarskih priloga i svedočenja, Asajas gradi kompleksan lik Karlosa. Prati ga od perioda njegovog propalestinskog aktivizma, povezivanja sa japanskom „Crvenom armijom”, prvih bombi u Londonu, Parizu, otmica aviona i delegata na bečkom kongresu Opeka (1975), preko njegove transformacije u oportunističkog plaćenika moćnih bliskoistočnih tajnih službi, formiranja sopstvene „antiimperijalističke” organizacije sa sedištem na drugoj strani gvozdene zavese koja je bila aktivna i tokom završne godine Hladnog rata.
Revolucionarni internacionalista, terorista neodoljivog šarma i velikog ugleda, čak i u najvišim političkim krugovima nekih zemalja (i Jugoslavije u jednom periodu), manipuliše i biva izmanipulisan, sa svom svojom ludošću utiče na tokove savremene istorije. Film ga prati (zajedno sa njegovim poznatim kamaradima od kojih su mnogi i danas u ilegali) do kraja njegovog čudesnog puta, do trenutka kada ga je islamska diktatura u Sudanu, nakon što ga je dugo štitila, krila i finansirala, predala francuskoj policiji (1994) kada je imao 48 godina. Karlos je danas u zatvoru. Osuđen je na doživotnu robiju za ubistvo dva policajca koje je počinio još početkom sedamdesetih. Za sve drugo ne postoje čvrsti dokazi. U Asajasovom filmu podeljenom u tri dela, nadmoćno ga igra latinoamerički glumac Edgar Ramirez. Sjajno!
Uvršten u poslednjem trenutku u ovogodišnju trku za „Zlatnu palmu” (prošle godine se takmičio sa komedijom „U potrazi za Erikom”), višestruki kanski laureat, britanski reditelj Ken Louč, zajedno sa svojim vernim scenaristom Polom Lavertijem, posle dugo vremena ponudio je oštar triler i jedan od svojih najkomercijalnijih filmova – „Irska ruta” (naziv puta od bagdadskog aerodroma do centra razorenog grada). Film sa snažnim moralnim kompasom, baziran je na istinitim događajima o nerasvetljenom ubistvu dva britanska vojnika, rasvetljava prljave poslove plaćenika u Iraku i kritički se odnosi prema britanskom učešću u ovoj „kampanji”...
Rat u Iraku, tačnije – događaji koji su mu prethodili tokom naprasnog otkrivanja Sadamovog „oružja za masovno uništenje” u kabinetima Dika Čejnija i Kondolize Rajs, tema je i američkog filma „Fer igra” Daga Limana, koji je zapravo ekranizacija čuvene „afere Valeri Plem”, koja je uzdrmala Bušovu administraciju. Film je priča upravo o Valeri Plem (Naomi Vots), agentkinji CIA sa razgranatom mrežom informatora u Iraku, i njenom suprugu, diplomati Džoi Vilsonu (Šon Pen, i inače snažan aktivista protiv rata u Iraku), koji oboje vrlo dobro znaju (baš kao što zna i CIA) da masovno oružje za uništenje u Iraku ne postoji. Lavina medijskih i političkih napada na Valeri (javno je otkriven njen identitet kao agenta i tako napravljen presedan u istoriji tajne službe) i Vilsona, koja preti da im uništi živote, dirigovana je iz Čejnijevog kabineta. Valeri je bila sprečena da zaustavi rat, ali je ova hrabra žena odlučila da svedoči pred kongresom i javno iznese sva svoja saznanja. Veoma zanimljiv film, sa dobrim bioskopskim potencijalom.
I južnokorejski autor Li Čang Dong opravdao je svoj renome vrsnog scenariste i reditelja. Njegova „Poezija” je vizuelno magičan, filozofski film o sebičnosti i nesebičnosti i odnosu života i umetnosti. Priča prati plemenitu staricu Miju (vodi brigu o starim licima) koja je jednog dana odlučila da upiše kurs pisanja poezije na jednom narodnom univerzitetu, dok je njen unuk, egoistični tinejdžer o kojem vodi brigu, osumnjičen za učestvovanje u silovanju školske drugarice. Li Čang Dongova „Poezija” poprima tako i fine elemente moralističkog krimi-filma, što je u gledalištu izazvalo buru oduševljenja.
Aplauza je bilo i posle neorealističkog filma „Naš život” italijanskog reditelja Danijelea Lučetija, u kojem su sabrana sva krucijalna pitanja ljudske egzistencije, kroz dirljivu priču o mladom udovcu, ocu tri malena sina, njegovom poslu građevinca, odnosu sa porodicom i imigrantskim, ilegalnim radnicima koji su svakodnevica ne samo Italije već čitave Evrope... U filmu ima i pomalo patetike, tipične za noviji italijanski film, ali ga to ne čini manje dopadljivim za gledanje...
------------------------------------------------------
Mihalkov za sam kraj
Juče je za vrisku na Kroazeti bio zadužen „večiti mladić” rokenrola Mik Džeger, kao zvezda dokumentarca „Stonsi u egzilu” Stivena Kidžaka, dok su danas sve oči ponovo uprte u Naomi Vots koja je zvezda filmova Vudija Alena i Daga Limana. Među poslednjim filmovima u glavnom takmičarskom programu je „Varljivo sunce 2 – Egzodus” slavnog ruskog reditelja Nikite Mihalkova, koji je u Kanu prisutan još od početka festivala, držeći se podalje od svog brata Andreja Končalovskog koji je na kanskom „maršeu” predstavio dugometražni animirani film „Krcko Oraščić 3D”...
------------------------------------------------------
Kanska nagrada Srdanu Goluboviću
Filmski projekat„Krugovi” Srdana Golubovića (scenari pisali Milena Pota i Srđan Koljević), koji je bio odabran među 15 projekata za predstavljanje pred evropskim producentima u Kanu, osvojio je nagradu za najbolji projekat u kanskom „Ateljeu” 2010. godine.
Ova nagrada otvara mogućnost budućem filmu da bude podržan i prihvaćen i od strane velikih evrospkih producenata i televizijskih stanica, a meni kao reditelju otvara mogućnost za bezbrižniji rad, kaže za „Politiku” Srdan Golubović
Dubravka Lakić
[objavljeno: 21.05.2010.]
