Izvor: Blic, 16.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Retrospektiva Dragoslava Živkovića
Retrospektiva Dragoslava Živkovića
Progres
Nosilac nagrada 'Petar Lubarda' i 'Beta Vukanović', Dragoslav Živković se bavi slikom kao predstavljanjem prirode i čoveka kroz naizgled zagubljene motive kao što su kuća, drveće, portret, porodica, ili dublje, materinstvo, brižnost, Blagovesti, poklade... Drugim rečima, onim što pripada sferi duhovnog i onim što je fizičko.
Zanimljiv je spoj ove dve sfere. Budući da čovek nije ogoljeno biće, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << niti ga slikar takvim vidi, on je na umetnikovim platnima u simbiozi sa ambijentom (zemljom) i sopstvenim duhovnim težnjama.
Na Živkovićevim slikama to biće je u stanju prepoznatljive usamljenosti, napuštenosti i odbačenosti. I ne samo biće, već i drvo ili kuća, ili neki drugi njegov trag, npr. mrtva priroda. Sve je svedeno na 'stvar' koja u prostoru deluje bizarno i fluidno, kao da lebdi - ni na nebu ni na zemlji. Ona emituje blagu svetlost iz sebe, u opštem mraku u kome pojedinačan predmet poprima značenje spasonosnog ostrva za koje se brodolomnik, pošto ga ugleda u daljini, hvata kao za slamku života. On čak nije siguran je li to zaista kopno ili je njegova puka iluzija. Sve stvari koje može da razazna, više su u magnovenju nego jasnih obrisa.
Pa kakav je onda sadržaj života na slici za kojim umetnik traga?
Isti kakav je i u stvarnom životu: egzistencijalno nestabilan, emotivno nesiguran i duhovno poljuljan. Čovek bi ipak da se bar za jednu od tih stvari čvrsto uhvati, ali ne uspeva, sve su maglovite, krhke kao paučina. Slikar koji život oseća kroz treperenje boje u naznakama, mahom u zagasitim tonovima, deluje poput očajnika koji tumarajući po mraku od svog dara pravi setni manir.
Ukrštanje
(Džulijan Barns, Artur & Džordž, Geopoetika, 2006)
Istražujući sudbine čuvenog Artura (Konana Dojla) i 'neznatnog' Džordža (Edaldžija), od najranijeg oblikovanja njihovih ličnosti (psihoanalitički predočenog kroz kontroverzan odnos prema roditeljima), do neočekivanog ukrštanja životnih puteva (viteškim zalaganjem za odbranu časti 'obojenog' advokata, slavni pisac se bori za lično psihičko zdravlje), pripovedač prati sudbinu ideja (moralnih sistema) na prelazu iz 19. u 20. vek. U paradoksima karaktera junaka, koji su Artura od 'medicinskog materijalizma' doveli do spiritističke prakse, a Džordža od slepe vere do ravnodušne patnje, ogledaju se protivrečnosti (viktorijanske) epohe u kojoj je, zajedno sa tehnologijom, javnim mnenjem i naučnim razumom, 'procvetalo' zanimanje za paranormalno, bolesno i brutalno (u politici i kriminalu); opkoljeni 'pametnim' mašinama i uplašeni da će se i sami pretvoriti u stvari (besmisleno umreti), junaci se pitaju o 'jasnom i izvesnom' dokazu svoje večne važnosti.
Ali, i Artur i Džordž su posmatrači koji ne uviđaju razloge sopstvenih nevolja, konzervativno vaspitani dečaci u (prohtevnim, pretećim) telima odraslih muškaraca, koji su, uprljanih ideala pravde, bliži onima koje su u detinjstvu prezirali, nego uzorima; istorija ih je zapamtila po onome čega su se stideli, dok ih zbog onoga što su smatrali životnim delima smatra bizarnima ili ludima. Dopuštajući Džordžu, za koga ostaje neizvesno da li je samo slep i priglup ili je psihopata, da nadživi i 'pročita' Artura, pripovedač upozorava da je takav čovek bio pravi junak za (fašistički) 20. vek.
Ispod (raskošne) kulturno-istorijske tematike, Barns razvija svoje prepoznatljive teme međuljudskih odnosa, sebičnosti i nemogućnosti ljubavi; on jeste pitak pisac, ali je daleko od banalnog.
|
