Izvor: Blic, 24.Maj.2011, 01:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Reportaže
(Dragan Todorović, Trupni portret, Vreme, 2010): Nije svako kreativno pisanje istovremeno i literarno, ali ono koje je tematski grupisano i sabrano u knjigu tome zasigurno teži.
Reportaže Dragana Todorovića su, pre svega, britke: bez suvišnih reči, autor samo osvetljava ono što je do tada moglo da deluje drugačije ili sakriveno. On ne pripoveda i ne opisuje, već pokazuje i predstavlja: upotrebom prezenta i eliptičnih oblika autor stvara utisak nabrajanja i gomilanja, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ponekad zauzimajući perspektivu potpune (narodske) neukosti i neobaveštenosti.
Prikazani na takav način, stranački mitinzi i folklorne manifestacije se raspadaju na jeftine klišee i bombastične fraze; njihova suština se, u savršenom skladu sa ovdašnjim mentalitetom, otkriva u rableovskom preterivanju u jelu i piću („Moš jedeš dok ne padneš"), najčešće sa pevaljkom na stolu.
Pritom autor ništa eksplicitno ne komentariše: postavljajući se kao jedan od bezopasnih, mada pomalo iskošenih posmatrača, on „snima" i „fotografiše", ali ne cenzuriše stvarnost i pušta „junake" da se predstave svojim rečima. Negujući izraz sa elementima dijalekatskog govora, Todorović upravo kršenjem jezičke norme, odsustvom ponekog padeža ili arhaičnom rečju, satirično izobličava svaki predmet. Iako su pojedini likovi zajednički mnogim tekstovima, on i ne pokušava da ih okarakteriše, već ih, kao u stripu, prikazuje sa par ustaljenih karikaturalnih detalja kakvi su dezeni košulja ili boje čarapa, što se takođe može pripisati onoj „neukoj" i „neupućenoj" tački gledišta.
Todorovićevo jedino stilsko sredstvo je ironija.
Neophodno je zapitati se, što bi rekao Paja Patak, čemu ovo služi: zasmejavanju istomišljenika ili sekiraciji onih drugih (koji se ne daju promeniti)? Pa kao i svaka literatura, uzaludno je i ne služi ničemu.
