Izvor: Politika, 29.Jan.2011, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Renesansa Cincara na Balkanu
Poznati Cincari u Srbiji bili su Branislav Nušić (čije je pravo ime Alkibijad Nuša), Jovan Sterija Popović, Borislav Pekić, Vuk Vučo, Laza Paču, Nikola Pašić, Mihailo Pupin...
Povodom jubileja, dvadesetogodišnjice od osnivanja Srpsko-cincarskog društva Lunjina, razgovaramo sa profesorom dr Nikolom Trifonom, autorom monografije „Cincari, narod koji nestaje”, u izdanju samog društva. Knjiga je predstavljena u Biblioteci grada u Beogradu, NikolaTrifon je cincarskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << porekla, rođen u Bukureštu, a živi i radi u Francuskoj.
Šta je dovelo do ponovnog pojavljivanja Cincara na društvenoj sceni svih balkanskih zemalja u kojima žive pripadnici tog starog, autohtonog i skoro zaboravljenog naroda, pitamo profesora Trifona.
– Vaskrsenje Cincara kao hrišćanska metafora nije sasvim prigodno da bi okarakterisalo njihovo ponovno pojavljivanje. Prigodnije je govoriti o povratku Cincara na javnu scenu, jer su se, nezavisno od njihove volje, stekli brojni uslovi koji su doveli do toga da počnu da se pokazuju otvoreno, da govore o svojoj posebnosti, na šta se ranije loše gledalo, ponegde je čak i bilo zabranjeno. Reč je o suštinskom povratku slobode izražavanja i ujedinjenja na kulturnom i političkom planu u zemljama u kojima Cincari žive.
Uprkos njihovoj poslovičnoj opreznosti, nastavlja sagovornik, koja je posledica duge izolacije i njihovog manjinskog položaja, Cincari su prisvojili tu slobodu i delovali u skladu s njom. U Republici Makedoniji, gde su već bile učinjene mnoge eksplicitne aktivnosti u tom smislu, u Rumuniji, odmah posle pada Čaušeskua, u euforiji koja je trajala mesecima posle njegove pogibije uz rušenje komunističkog režima, u Bugarskoj i posebno u Albaniji, docnije, ali sa neočekivanom silinom. U Grčkoj, koja je članica EU od 1981, ali u kojoj se manjine prema Ustavu ne priznaju, takođe, ali u drukčijem obliku – stotinak kulturnih udruženja koja su stvorena udružiće se u okviru Panhelenskog društva.U zemlji u kojoj i danas živi većina Cincara, originalno ime Cincara – Armanji, još je na izvestan način tabu. Kontrast u odnosu na ostale zemlje koje su živele pod komunističkim režimima značajan je u meri u kojoj su u tim zemljama prava nacionalnih manjina, kao i verska pripadnost, postojala, iako ih Cincari nisu koristili.
Jesu li inicijativama prethodile aktivnosti simboličkog karaktera u cincarskoj dijaspori, pre svega u Nemačkoj i SAD, koje su isključivale bilo kakve teritorijalne ili državne aspiracije i koje su imale prvenstveno kulturni sadržaj?
– Trebalo bi podsetiti i na nacionalni karakter generisan raspadom SFRJ. Razdeljena u više zemalja, mala cincarska nacionalna manjina, iako bez vidljivih političkih zahteva, izazvala je interesovanje mnogih organa država iz regiona: u Grčkoj su se pokrenuli glasovi protesta protiv kršenja prava Grka, zapravo Cincara, u Republici Makedoniji, drugi su pronalazili predačke veze sa vlahofonim Grcima u Albaniji – Cincari su, prema nekim procenama, mnogobrojniji od grčke manjine u Albaniji, dok je Rumunija umnožila svoje apele prema „Rumunima iz inostranstva” nudeći stipendije mladim Albancima, Bugarima ili Makedoncima koji mogu da dokažu svoje cincarsko poreklo. Iako su takve stipendije, poput onih koje je Grčka davala u Albaniji, postigle značajne efekte, u političkom smislu rezultati su bili zanemarljivi. Novoformirana cincarska udruženja insistirala su na očuvanju i učenju maternjeg, cincarskog jezika, a ne na rumunskom ili grčkom.
A status?
– Posle Bukureštanskog mirovnog dogovora koji je okončao balkanske ratove, Cincari su dobili status „zaboravljenih” u okvirima novostvorenih nacionalnih država na Balkanu. Uviše navrata nastojali su da ih državne vlasti i stvarno zaborave: uGrčkoj, za vreme diktature Joanisa Metakse, zatim vojne hunte, u Makedoniji u vreme bugarske okupacije, u Rumunijiza vreme rata kada su prebacivani s juga na sever Dobrudže u početku komunističke vladavine, kada su bili deportovani iz rumunskog Banata u vreme prekida odnosa s Titom, objašnjava dalje naš sagovornik.
Većina Cincara je pokazala lojalnost prema državama u kojima žive,nezavisno čak i od ponašanja koje su te države imale prema njima. Takvo ponašanje seže u daleku prošlost, još od epohe otomanske i austrougarske imperije, ako govorimo o cincarskoj dijaspori u Beču, Budimu i Pešti. Sa nacionalnim državama, prisutne su neke specifične promene. Pojavljuju se bugarski, albanski, grčki ili rumunski patrioti cincarskog porekla. Zbog interesa, karijere, ali i zbog iskrene privrženosti, i to ponekad fanatično.
Kako su uspeli da sačuvaju svoj identitet?
–Očuvanje jezika itradicije sve do nedavno bila je, praktično, porodična stvar. Živeći u velikim porodicama, ponekad u pravim porodičnim klanovima, cincarske zajednice su održavale tesne međusobne veze. Ima i izuzetaka:u Republici Makedoniji uvedeni su kursevi cincarskog jezika u školama, Cincari imaju emisije na zvaničnim televizijskimi radio-stanicama, kao i svojuštampu. I u Rumuniji su veoma aktivni ali još ne uspevaju da dobiju status nacionalne manjine,kako zahtevaju od rumunske države.
Cincari su bili veliki trgovci i ljubitelji znanja i nauke. Zadužbine koje su ostavile cincarske porodice Anastasijević, Kiki i druge u Srbiji, baroni Sina, Dumba i drugi u Beču, Budimu, Pešti i Atini i danas spadaju u najlepše građevine u tim zemljama, darovane „na polzu naroda i otadžbine”. Poznati Cincari u Srbiji: Branislav Nušić (čije je pravo ime Alkibijad Nuša), Jovan Sterija Popović, Borislav Pekić, Vuk Vučo, Laza Paču, Nikola Pašić, Mihailo Pupin i mnogi drugi,ostavili su neizbrisiv trag u tkivu srpskog građanskog društva i srpskoj kulturi.
Kakve su Vaše veze sa Srbijom?
– Beograd i posebno Sofija su mi veoma bliski, Moj otac, moje tetke i mnogi drugi članovi moje porodice govore istovremeno i bugarski – sa strane mog dede,i srpski – sa bakine strane. Moj pradeda Gagi Trifon stigao je 1847.u Sofiju i tu razvio svoju trgovačku delatnost.Bio je prvi koji je 1878. godine prešao Dunav i uzeo rumunski pasoš, pre nego što se ponovo vratio svojim uspešnim trgovinskim delatnostima u Bugarskoj.Podržavajući borbu protiv Turakaizabran je za savetnika u Upravi grada Sofije. Na prvoj sednici saveta ustao je jedan govornik i rekao je da bi, sada kad su uspeli da oteraju Turke, trebalooterati i ostale strance. Cincari su takođe bili na meti. Moj otac je rođen u Sofiji aumro je u Bukureštu, ja sam rođen u Bukureštu, ali odavno živim u Parizu, tako to ide u svetu Cincara.
Dušica Milanović
objavljeno: 30.01.2011
