Izvor: Blic, 10.Avg.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rekreacija za punoletne
Rekreacija za punoletne
U jedinstvenom muzeju na svetu - Muzeju erotike u Barseloni - gužva nije samo leti kad grad preplave turisti. Posetioci se tiskaju penjući se uskim stepenicam skromnog zdanja u glavnoj trgovačkoj ulici, via Rambla gde je zapravo izložena zbrika različitih predmeta prvobitno zamišljena za muzej ljubavi.
Eskponati kojih ima 800, pokrivaju 3500 godina civilizacije, od kineske dinastije King do seksualne revolucije na Zapadu. Bilo da je reč >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << o istočnjačkim skulpturama, ili minijaturama koje predstavljaju položaje iz Kama Sutre, sadomazohističkoj instalaciji koja datira iz 18. veka, seks-mašini koja podseća na stare signerice, ili pak savremenim objektima u vidu lutaka ili enormno uvećanih falusa - preko svih njih može se steći uvid u razvoj erotskog ukusa kroz razne kulture. Poseban kuriozitet je najstariji automat za kondome.
Mit o puritanskom strahu od seksa, ili lažnom stidu, ovde se odmah zaboravlja. Čak i pred impresivnim falusom izvajanim u drvetu kraj koga retko ko od posetilaca propusti da se slika za uspomenu. Da, suvenir, jer, verovali ili ne industrija pornografskih i erotskih slika nije plod savremenog trenda lansiranog s kioska, već mnogo starijeg, koji je započeo početkom prošlog veka, maltene u istom trenutku kad je rođena fotografija. Upravo kao intimni suvenir.
'Debeli led viktorijanskog svraba', kako je jedan od najvećih likovnih kritičara, Kenet Klark, komentarisao nekadašnji ukus Engleske, u Muzeju je predočen pojasevima nevinosti, kao muškim tako i ženskim. Donatori nisu samo sakupljali slike_arhiva (aktove) i ono što se smatralo oduvek specifičnom umetnošću, već i, danas bismo rekli predmete primenjene 'umetnosti' zavođenja, pomagala za vođenje ljubavi, sredstava za dodatno uzbuđivanje na licu mesta. U tom kontekstu, erotske hinduističke figure, pa čak i eksponat zvani 'rekreacija za punoletne', koji predstavlja žensku lutku na nekakvoj bodi bilding spravi, deluju krajnje naivno, baš kao i pin ups devojke s kalendara među čijim likovima prepoznajemo i Merilin Monro.
Erotika, iz ugla kolekcionara, može biti crna, može i sociopolitička, može i naučnofantastična, pa čak i homoseksualna, moribidno srednjovekovna, pa čak i privilegovana za 'napredniji' stalež koji je sebi davao za pravo da u sadomazohističke svrhe koristi lepuškaste seljančice.
Ipak, većina eksponata, smeštena u treći milenijum, deluje kao bajka. Preslikani u svet opsednut vretenastim telima, muškim kao i ženskim, sa kojih 'zapahnjuje' miris skupog parfema, čovečanstvo se i dalje ljulja na klackalici odmeravanja moći muškog i ženskog pola. Jer, strast čoveku daje apsolutnu moć nad drugim ljudskim bićem, smatrali su raspusni boemi.
Možda su upravo zbog toga, najučestaliji posetioci 'crvenih fenjera' pisci i umetnici, ili slobodoumniji građani koji se nisu snebivali da izvan svog doma, prešavši prag javne kuće otkrivaju svakojaka uživanja. Za njih je, u Muzeju erotike, kao zabava u separeu, predviđena posebna prostorija gde do mile volje mogu gledati manje više smele filmove iz zbirke španskog kralja Alfonsa XIII.
Estetika požude bila je vazda opsesija pisaca i slikara. Prvih u potrazi za muzama, drugih u potrazi za modelima. Sa jednog napisa čitamo Pikasove reči 'u umetnosti je sve dozvoljeno'kojih se, čini se doslovce, pridržava Robert Mapeltorp, umetnik gej fotografije.
Na izlazu iz Muzeja dižemo slušalicu tzv. erotskog telefona. Čuje se ženski umiljati glasić. Znak da ipak živimo u svetu kojim vladaju muškarci, bez obzira na šarolikost eksponata. Milena Marjanović
