Izvor: Blic, 19.Apr.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rejmon Depardon
Rejmon Depardon
Francuski kulturni centar
Biografija: Prve snimke pravi na farmi svojih roditelja, 1954. U šesnaestoj, uči zanat, u Parizu. Dve godine kasnije, ulazi u agenciju 'Dalmas', potom sa grupom fotografa osniva 'Gamu', a onda prelazi u 'Magnum Photos'. Godine 1991. dobija nacionalni Gran pri za fotografiju. Njegovi najznačajniji albumu su 'Beleške', 'U Africi', 'Putovanja', 'Farma Garet', 'Lutanja', 'Zaobilaženja' (nagrađen 'Nadarom' za najbolju >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << knjigu fotografija, 2000). Poslednjih godina intenzivno izlaže, između ostalog 'Olimpijske igre očima Depardona', 'Političke slike_arhiva' i objavljuje čak pet knjiga 'Reči zatvorenika'. Uporedo se bavi filmom. Prvi kratkometražni je snimio na sahrani Jana Palaha 1969, godine, a dugometražni (28 godina bio u bunkeru) tokom kampanje Valeri Žiskar Destena, 1974. Za dokumentarne filmove 'Reporteri' i 'Delikt u izvršenju' dobija nagradu 'Sezar', a za 'Afriku: Kako živeti s bolom?' Gran pri na festivalu u Jamagati.
Lično: 'Jednog jutra obreo sam se u kancelariji urednika poznatog ilustrovanog časopisa. Pričali smo o putovanjima, motivima… dugo o putopiscima. Tokom celog razgovora provejavala je jedna reč - lutanje. Ali kako objektivom uhvatiti to lutanje i šta ono pre svega znači? Obećao sam da ću razmisliti... Vratio sam se kući i u rečniku potražio definiciju reči lutati: `ići kojekuda bez jasnog plana`, `ići tamo-ovamo baveći se raznim stvarima`, `koji nije fiksiran, koji se ne zaustavlja, koji se gubi`'.
Nota bene: izložba 'Lutanja' ili potpisati se svojim pogledom, sasvim je lična priča o tome šta se dešava kad čoveka nešto tišti a ne zna šta je, pošto izgubi entuzijazam, kad oseća težinu odgovornosti, nedovoljno samoće, a mnogo tema kojima se savest može umiriti… Prati je ciklus autorovih filmova kao uvod u Festival kratkog metra.
Isijavanje
(Olga Tokarčuk, Svirka na mnogo bubnjeva, Nolit, 2004)
Junaci Olge Tokarčuk su prosečni ljudi, 'hodajuće neodređenosti' u neprijateljskom (nepreglednom, nerazumljivom) svetu. Obeleženi (ranjeni, oštećeni) životnim prostorom (soc-realističkim gradom–tamnicom), oni, kao omađijani (ukleti), teže da prevaziđu ponižavajuće porodične i društvene okolnosti i da postanu celoviti (lepi, dostojanstveni, neponovljivi). Zato njihovu (pljosnatu) stvarnost rasvetljava (i maskira) podsvesno poimanje (prihvatanje) sveta: uvučeni u zlokobnu atmosferu karnevala (ličnog ili istorijskog rata), koji ukida granicu između stvarnosti i predstave, ideje i senke, oni pokušavaju da u sebi spoje i iscele gradsko i iskonsko, muško i žensko, ljudsko i nadljudsko. Međutim, u zamci linearnog vremenskog poretka, osvojena androgenost je više morbidna nego eterična ('Glicinija'), magijska snaga reči je pre kobna nego isceljujuća ('Otvori oči, više nisi živ'), lična određenost počinje da liči na 'svršenost' ('Subjekt'), a između potrebe za samoćom ('Če Gevara') i robinzonske agonije ('Ostrvo', 'Profesor Endruz u Varšavi') nema 'zlatne sredine'; potčinjeni životinjskom nagonu ili demonskoj apatiji, junaci slute da je neljudsko (neljubavno, prazno) u njima samima, u Čoveku, a da su mutanti koje izmeće priroda (svega vidljivog i nevidljivog) uznemirujuće projave puta ka 'središtu tajne', ka besmrtnosti. Priključen (dobošarskom, primarnom, nepokvarenom) ritmu svemira čiji je bludni, odlutali delić, svaki junak, lice sa bar jednim naličjem, ostaje neistraženo, pusto ostrvo.
Otkrivajući elementarne sile u drami ljudskosti, mešajući golo zlo sa svetlošću, ove pripovetke su i nežne i brutalne; Olga Tokarčuk u transcendenciji ne vidi ništa što bi čoveku moglo da bude prijateljsko.
