Izvor: Blic, 14.Jun.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rejčel Vilberfors
Rejčel Vilberfors
Galerija 'Haos'
Specijalizovana galerija za crtež ugostila je, ovoga puta, izložbu fotografija mlade umetnice iz Londona, Rejčel Vilberfors, a to je već peta po redu postavka u ovom prostoru, posvećena fotografskom mediju. Programska fleksibilnost galerije 'Haos' bazira se na činjenici da je crtež u osnovi svakog dela (čime se rukovodio u svojim filmskim projektima i Felini) kao i na gladi domaće sredine za kulturnim produktima i dalje >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nama dalekih svetskih centara.
Rejčel Vilberfors je diplomirala na Univerzitetu Centralne Engleske, 2001. godine. Autorka je svoja dela izlagala na kolektivnim prezentacijama u Engleskoj, Kaliforniji, Švedskoj... a svoju drugu samostalnu izložbu realizuje baš u Beogradu, između ostalog i zbog toga što joj se naša prestonica učinila zgodnom za prikazivanje ciklusa fotografija pod nazivom 'Nada i slava'. Reč je o kolor fotografijama, logičnom sledu njenog multimedijalnog projekta (ostvarenog u saradnji sa našim umetnikom iz Londona Predragom Pajdićem) koji u žiži ima odnos između realnog života i stanja svesti. Izložene fotografije, najpre našim ljudima rastrzanim između želja i mogućnosti, u tranzicionoj zemlji, donose upozorenje nekog drugačijeg ali sve bližeg sveta, o opsednutosti medijima, ličnim ambicijama zbog kojih čovek zanemaruje svoju prirodnu ulogu, potrebe, telo i duh.... Ovoj celini, posvećenoj prozivci nakaznog stvaranja fiktivnih karaktera, grotesknoj manifestaciji sveta rastrzanog između realnosti i fantazija, dakle, žudnji i taštini, pa i kritici masovne potrošnje i nus-pojava globalizacije, kontrapunktiran je u postavci jedan video rad, suptilnijeg kolorita, meditativnijeg značenja. Visoko estetizirano ostvarenje, čija akterka korak po korak savladava peščanu dinu, metafora je neprekidne borbe koju život pred svakog čoveka postavlja, pri čemu je svaki oblik zaštite samo privid, poput vedrog neba.
Tuđinac
(Rade Šerbedžija, 'Do poslednjeg daha', 'Samizdat B92', 2005)
Šerbedžijini 'autobiografski zapisi i refleksije', od onih inspirisanih ličkim detinjstvom, jugoslovenskom, pa apatridskom (ljudskom i umetničkom) zrelošću, do onih koji se odnose na današnje okolnosti njegovog života, prožeti su posledicama patničkih devedesetih godina koje egzistencijalno određuju autora. Dok se, među najranijim sećanjima, izdvajaju prvo iskustvo (prerane) smrti, ostrašćene dečačke igre vojevanja i lik dede Vujadina, čije je pečalbarstvo slutnja budućih Radetovih lutanja, dotle su portreti (znamenitih) prijatelja i saradnika 'retuširani' biranjem jedne od zaraćenih strana i razvrstani na one koji ga vole i na one koji ga više ne poznaju. Pronašavši utočište, lično i glumačko ispunjenje u belom svetu, Šerbedžija pokušava da i sebi i drugima objasni šta se (sa njim i 'bratstvom i jedinstvom') dogodilo i da se, kao nepokoleban angažovani umetnik koji se nada da 'riječi dolaze do ljudi', donkihotovski izvini što nije uspeo da (oružjem poezije) izmiri narode, zaustavi rat i promeni svet.
Za ovog glumca i boema pripovedanje je performans; on upečatljive događaje (nastup pred Titom, bekstvo iz Sarajeva, Kjubrik-iskustvo) uvek doživljava kao delove 'nekakvog scenarija', u teškim situacijama (agonija bolesne majke, nezvaničan progon iz Hrvatske) se preobražava u Hamleta, Per Ginta, Ivicu Kičmanovića ili Aleksandra ('Pre kiše'), a o ljudima često misli kroz prizmu poznavanja Dostojevskog, Krleže, Marinkovića ili Ujevića. Od ubedljive i gorke teorije glume (kao faustovski skupe mudrosti) i lirike, čiju stilsku razbarušenost nastoji da nadoknadi samouverenošću, Šerbedžija tone do šmekerskih kozerija i kafanskih šala, ogledala našeg (bizarnog) mentaliteta, do uvreda i psovanja (omraženih političara), bučnog izraza nezaraslih rana i izgubljenih bitki.
