Izvor: Blic, 08.Okt.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Reditelj po Šekneru
Reditelj po Šekneru
Ovih dana sam naišao na duhovito, a precizno mišljenje šta je sve reditelj po mišljenju Ričarda Šeknera, najznačajnijeg teoretičara i nekada, kao reditelja, nezaobilaznog praktičara američkog pozorišta. On piše: 'Reditelj je glumčev Tiresija, Horacio, Zganarel, Pilad, Prijatelj, Sluga, Prorok. Glumac je Tvorac, a reditelj Prorok.'
Reditelj je Tiresija, dakle prorok, i to ne bilo kakvi, zloslutan, otvoren, koji ne prašta greške ni grehove >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u svojoj okolini. Slep, a vidovit.Horacio je Hamletov prijatelj, sinonim vernosti, brige, nesebičnosti i samozatajnosti. Ovo poslednje ne bih baš rekao da imaju kao osobinu ni najduševniji reditelji.
Zganarel je duhoviti pratilac Don Žuana, koji očigledno bolje poznaje život, nego njegov zaslepljeni i narcisoidni prijatelj, u stvari gospodar. Sve je tačno u odnosima reditelj i glumac, samo što je reditelj tu gospodar, i te kakvi!
Pilad je antički Horacije, znači važi isti opis, ali za upotrebu onima koji više cene i znaju antičke tragičare.
A ovo Prijatelj, Sluga, Prorok već smo rekli. Šekner možda misli da je reditelj u krajnoj instanci glumčev sluga, ali samo zato što služi njegovom daru, a ne što bi bio u potčinjenom položaju. Ni slučajno.
Na tu temu može se citirati Žarko Petan koji je negde skovao aforizam: 'U pozorištu reditelj je Bog, ali, nažalost, glumci su ateisti.'
Ne znam da li bi mogla da se proširi lista slavnih likova koji opet odgovaraju ulozi reditelja u odnosu na glumca. Recimo da je glumac u odnosu na režisera čas Otelo, čas Jago, čas Ričard Drugi, čas Magbet, čas Revizor, čas Čičikov.
Igranje igara
Nemojmo se zavaravati, današnjim dvadesetogodišnjacima nije ni malo lako. U eri medijske kulture, lični identitet je, bez obzira da li se radi o izgledu ili načinima komunikacije, konceptualno organizovan oko igranja uloga i kreiranja imidža koji nameću mediji.
Stvar bi bila mnogo jednostavnija da poruke koje se danas medijiski razmenjuju nisu dvosmislene. Jer dok su ranije generacije problem identiteta shvatale ozbiljno, vezujući ga za fundamentalne izbore kao što su profesija, obrazovanje, politička orjentacija ili porodica, današnji dvadesetogodišnjaci su izloženi nekoj vrsti nemuštog imperativa epohe, koji preko medija identitet vezuju prevashodno za sferu dokolice, spoljašnji izgled, imidž i potrošnju.
Otuda nije bitno kakav ste čovek, ili šta su vaši životni izbori koji su uveliko dovedeni u pitanje, već da li ste dobar 'igrač' u savremenim i stalno promenljivim igrama društvenog komuniciranja, podređenim vrtoglavoj smeni modnih trendova. Medijska kultura otvoreno promoviše logiku promene i transformacije, u kojoj koncept ličnog identiteta postaje isprazan i trivijalan, svodeći ljude na izgled, imidž, pozu, stil, imovinu i način provođenja slobodnog vremena.
Dobar 'igrač' mora da se povinuje samo jednoj logici, logici 'nestalnosti', ako hoće da ostane u igri. A to pretpostavlja 'imperativ nevezivanja' koji započinje benigno, od stila do stila, od uzora do uzora, a rezultira permanentnim transferima: od firme do firme, od profesije do profesije, od partnera do partnera, od ideologije do ideologije.
Kao alternacija, ostaje još samo odbijanje da se bude 'igrač'. A za to je već potrebna hrabrost.
