Izvor: Politika, 03.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Reciklirana prošlost
Umetnik koji se čitav 20. vek borio da bude potpuno slobodan, danas se stavio u totalno zavisnu poziciju od raznih fondacija i on je u toj priči, nažalost, upotrebljen, kaže vajar i slikar Milan Tucović
INTERVJU
Slika "Iz dnevnika jednog konstruktora" vajara i slikara Milana Tucovića koju dodeljuje naš list Jirgenu Gošu za najbolju režiju na 41. Bitefu, biće uručena danas u 12 časova, u zgradi "Politike".
Milan Tucović (1965) strastan je sakupljač odbačenih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stvari i čuvar sveta tajni i snova, a njegovo "alhemijsko" slikarstvo slavi postojanost usred trošnosti i pustoši. Topla gama i melanholične note možda su razlog zbog kojeg ovog slikara cene poštovaoci tradicionalne likovne umetnosti širom sveta.
Bitef je oduvek gajio avangardno, novo u teatru? Šta mislite o novim tendencijama u umetnosti?
Na budvanskoj Citadeli gledao sam predstavu "Banović Strahinja" Nikite Milivojevića u kojoj su glumci vozili motore. Iako sam bio iznenađen neobičnom formom, predstava mi se veoma dopala. Zahvaljujući ovoj odličnoj predstavi shvatio sam da nove tendencije i nove forme ne smetaju velikoj umetnosti. Što bi se reklo biblijskim jezikom - "Ne sipa se novo vino u mešine stare", odnosno želim da kažem da je nova forma dobro korespondirala sa sadržajem. Jaka ideja i nova forma zapravo su idealan spoj. Ne volim isprazne forme koje insistiraju na šoku i rušenju nekakvih već odavno porušenih tabua. To nije moj svet i u njemu se ne osećam dobro. Ono što je suštastvo umetničkog čina jeste ideja.
Da li ste nekada imali želju da učestvujete u pozorišnom činu i da li ste sarađivali sa pozorišnim stvaraocima?
Pozorište i likovna umetnost su postale jako bliske, prepliću se.
Imao sam svojevremeno pozive od Nikite Milivojevića, Jagoša Markovića i drugih reditelja. Do sada sam sve te pozive odbijao jer sam bio okupiran mojim radovima. Verujem da će se ova ideja jednom realizovati i da ću dati svoj doprinos i u domenu scenografije.
Prepoznatljivi ste po slikama-objektima. Mirite li time Vaše dve vokacije, Vaš prvi zanat - vajarstvo i Vašu veliku strast - slikarstvo? Da li ćete se ikada vratiti "čistoj", nepatvorenoj skulpturi?
Danas ni sam ne znam šta je to "čista" skulptura. Možda je ona sa Rodenom prestala da postoji. Moji objekti sve više postaju trodimenzionalni i oslikani. Očigledno da se nikada neću u potpunosti vratiti skulpturi. Bliska su mi sva iskustva i eksperimenti 20. veka, poput ruskih konstruktivista. To je polje po kojem se radosno šetam, uzimajući ono šta mi se dopada. Moje slike sve više imaju elemente skulpture i možda čak ambijenta. Izložba koju spremam pre će biti jedna ambijentalna celina nego klasično linearno ređanje slika. To će pre svega biti odnos prostora, skulptura, slika, svetla...
Da li će se tradicionalno slikarstvo izboriti pred udarom novih medija?
Siguran sam da će slikarstva uvek biti. Naše priče o smrti umetnosti samo su fraze koje se bombastično izbacuju u nekim trenucima da bi se skrenula pažnja. Dok je sveta i veka čovek će imati potrebu za slikom. U vremenu današnje masovne proizvodnje, koja će verovatno u budućnosti biti još sofisticiranija, gotovo fetišističku vrednost imaće ideja koju je čovek u jednom trenutku svojom rukom materijalizovao. Za mene je umetnost oduvek bila ta mala pukotina iz sveta prozaičnosti u svet kojem mi istinski pripadamo, ma koliko bili zatrpani svakodnevnim banalnostima.
Vaše slike odišu nostalgičnim, setnim, melanholičnim osećanjima. Otkuda takve emocije na Vašim platnima?
Jednostavno, mislim da su Sloveni melanholični. Oni su okrenuti ne samo prošlosti kao takvoj, već i nekakvom eshatološkom vremenu. Ljudi sa našeg podneblja imaju svest da, pored ovog našeg vremena, teče još neko. Za njih je karakteristična čežnjivost. Sama činjenica da smo nekada davno izgnani iz rajskog stanja, nameće tu večitu čežnju ka rajskom, ka Edenu.
Često Vas poistovećuju sa renesansnim slikarima, a opet, s druge strane, evidentan je uticaj i Medijale. Da li Vam to smeta i gde je tu istina?
Na mene je kao dete uticala renesansa i uopšte slikarstvo tog doba i upravo me je ona povukla u svet umetnosti. Taj uticaj se, čini mi se, godinama smanjivao, menjao. Ono što je ostalo to je čovek kao centralna figura. Medijala je građena na sličnim principima. Ona predstavlja autentičan pokret sa ovih prostora, interesantan vid nadrealizma koji je imao veze i sa renesansom i sa fantastikom. Zato je bilo prirodno da nastavim ovaj pravac, jedino što moje slikarstvo nema tako bujnu fantastiku kakva je bila česta u okvirima Medijale.
Zanimljivi su satovi i raznorazni mehanizmi na Vašim slikama. Da li su oni simbol vremena, protoka ili Vas, pak, intrigiraju kao naprave?
Opsednut sam idejom vremena i uvremenjavanja. Međutim, nikada nisam uzimao satove kao jednostavne simbole protoka. Intrigiraju me i stari zanati i razbacani odbačeni restlovi. To je taj fenomen đubrišta koji me impresionira. Uživam u tome da odbačene predmete recikliram i da ih ponovo vratim iz ništavila u novu estetsku celinu koju ćemo opet imati potrebu da bar neko vreme čuvamo.
Možete li da anticipirate ovdašnju likovnu scenu?
Za umetnost je važno da nema pamfletsku strukturu. Mnogi pokušavaju da umetnost srozaju na ideju jeftinog pamfleta. Umetnost je ipak mnogo dublja i složenija nego što je plakat. Umetnik koji se čitav 20. vek borio da bude potpuno slobodan, danas se stavio u totalno zavisnu poziciju od raznih fondacija. Umetnik je u toj priči, nažalost, upotrebljen. Mi nemamo više od tri, četiri galerije. Veliki broj ljudi završava umetničke fakultete i svako treba da prigrabi ono malo para. To je surova borba, a mnogi su se i povukli. Veliki likovni umetnici su sahranjeni još u šezdesetim, sedamdesetim godinama prošlog veka. Niko ih više ne pominje, iako su ti umetnici živi i još uvek stvaraju. Još uvek je živa Cuca Sokić, kao i mnogi stvaraoci koji su od etablirane likovne kritike sahranjeni. Mi smo dopustili da nemamo ozbiljnu monografiju jednog od najvećih portretista Evrope Paje Jovanovića ili Nadežde Petrović. To je simbol malog naroda koji ima svoje sitne zlobe i misli da je veći time što će neke ljude zaboraviti.
Jedini problem Oktobarskog salona jeste što je jednu nacionalnu manifestaciju uzurpirao. On pruža sliku onoga što se događa u jednom segmentu vizuelne umetnosti u svetu. Međutim, šteta je što je nacionalni pregled stvaralaštva naših umetnika ovde potpuno zbrisan. Ovde nismo videli ni jedno veliko ime iz sveta slikarstva, ali, verujte, taj svet i te kako postoji.
Ma kako muzeji bili i sumorni i u izvesnom smislu groblja umetnosti, oni strpljivo čekaju i vreme prolazi, guta sve senzacije, nestaju sve stvari koje su mediji veličali. Naravno, ostao je jedan Dišanov Pisoar, kao granica do koje se došlo. Ideja je jednom iscrpljena i to je završeno. A vredna dela uvek će nalaziti načina da se izbore za svoje mesto.
Isidora Masniković
[objavljeno: 03.10.2007.]
